A nema tri dana da san ga vidija, proćakulali smo i ko bi reka da će ovako partit... – ovako se u nas reagira kad čuješ da je ko umra. Svi se vidimo svako malo i s tin viđenjen ka da jedni drugima spašavamo živote. Na oku se držimo. Ali malo je to. I ništa. Smrt kosi koga stigne, sad ga vidiš, sad ga ne vidiš.
Jedan od ljudi kojega si uvik mora vidit bija je urar Zlatko Ivulić. Evo da je umra. Srce. A nema tri dana da san ga vidija... Bilo je grubo, škuro, mokro jutro. Ledena kiša je livala i ne bi se kalava u prazni grad da mu nisan triba ostavit neke slike za jednoga čovika. U njega je bila ka jedna predajna stanica. Nazva bi te: "Jedna kuverta ti je u mene, ostavija ti je čovik, dođi pa ćemo popričat."
Ako ti je tribala riba, a nije ti se dalo dizat u zoru, samo...