Ispuvala se bura nemilice. U ovo svoga vika nisan virova da more bit vako jaka. Računan, ja iman priko sto kili, šta meni more. Tako san mislijo sve do jednog uskog prolaza di me skoro nije bacila. Bijo je to skoro faul za žuti karton. Sada na listu opasnih stvari stavljan i buru. Prije san mislijo da je samo potres nevolja kojoj ne moreš uteć, sad vidin da i buri ne moreš nigdi. Iz kuće kad gledaš, lipo se njišu stabla, a nebo vedro. Oko kuće sve škalja, letu boce, letu papiri i plastike, tice se sklanjaju u zavjetrini. Čujen kako žvijuče uz rub kanjona. Strava te čut, pari da miljon ćukova u jednon zboru žvijuče svoju pismu. Na puno mista pale su kupe i samari. Ima mista di je vitar izbija cile prozore iz ležišta. Je li se to i vrime pokondirilo i posuvremenilo jer se ja vake siline u ovo svoga vika ne sićan.
U Ameriki je gore
Pane mi uvik na pamet priča moje sestre šta živi u Ameriki, u Klivlendu. Bila ona ode jedne godine. Ja računan šta ću, poče se žalit da je ode teško, da se ne more, da su male plaće i sve tako. Ispekla i ona zanat u Ameriki pa mi kaže: Muči, šta govoriš?! Pa svi ode imate kuće ki američki bogataši, ziđane, od cigle, betona i kamenja. Da van se i zapali, ne more izgorit, vitar je ne more odnit. Da bude i potres opet će ostat armatura. Vidin ja da je ona u pravu i da je džabe meni moja jadikovka. Nisan više ni bekno niti o cijenama niti o građevinarstvu, pogotovo kad me ištracala šta u dućanin ostavljam bakšiš od deset ili dvacet lipa. Puno puta po dvacet lipa i eto ti novaca. A kad je počela kako ne more virovat kolko je u nas svita u kafićin, ja san odma prominijo temu pa smo spominjali pokojnu babu i još neke naše rodijake.
Isto joj se smililo kad smo prošli uz kanjon, kad smo obašli groblje, kad je čula Čikolu kako huči i primirišala miris trave šta je dolazijo iz polja. Pitala me da beren li još koštele i kupine i kiselimo li još kupus i kapulicu. Fale joj mirisi zavičaja. To je tuga naših u svitu. Žive tamo di su in dica, a oni će stalno imati grop u grlu i sićat se Moseća, kanjona i Petrova polja. Sićat će se mirisa kave šta je mater pržila u bruštulinu na staron špakeru. I sav će im život biti samo jedna velika čežnja za mirisima zavičaja, sve do posljednjeg daha. Ja ću izdržat i vaku buru, poneko olujno jugo, možda na lito i četrdeset stupnjeva. U svemu tome je gušt. Nigdi zrak ne miriši ka ode, nigdi smokve nisu slatke ka ode. Ko se i posvadiš, barem znaš s kin si se posvadijo. Nije to ki vanka. Ona tamo skoro ne zna ni za ćakule, jer ne zna ni svit.
Tragično gosposki
Ja iman jednu dragu obiteljsku prijateljicu i kumu, ima devedeset tri. Svake nedilje oden do nje i pitan kako je. Ništa ti ne valjan. Bole me noge. I onda rič ona, rič ja mi se rašćakulamo o svemu i svačemu. Glava radi ki švicarski sat. Rješava ona križaljke, a ja uživan slušat nježin antiki govor onaj kad je ona bila cura i kad se znalo kako je red korteđavat se, a ne ki sad, iđu par dana, odma se upuštu u dicu, i poslin eto ti sirotinje na svit. Ko je prije govorijo o rastavan? Nema šanse. Ludo vrime došlo. I ona i ja držimo se starog pravila: K vragu daj ćakule ako ih ne moreš širit. Bolje muči!
U subotu je bija i Krnjeval. Svake godine uspije se skupit grupa zanesenjaka u Karnevalskoj udruzi i onda napravu Krnjeval. Naš drniški Krnjeval, krivac za sve šta ne valja, ima jednu tragično gosposku sudbinu. Tragičan je jer će ga osudit i zapalit na Čikolskom mostu i onda bacit u Čikolu. Gosposki jer će ga bacit u vodu pročišćenu od kanalizacije kroz novi prečistač a s vrha mosta šta je dobijo novo osvjetljenje. Meni je, kad je već o Krnjevalu rič, draga ona stara izreka kad žene muževima šta se napiju pa taki dođu kući, reču: Šta si od sebe učinijo Krnjevala!
Na stranu sve, neka s Krnjom niz vodu odu i svi naši grijesi!