Bolje pojidi uštipak...
Dobro kaže stari sinjski grafit u krmeljavo nediljno jutro dok kiša obilato ispira grad. Reka bi da je se vodopad sručijo, odnijo i narod, i Varoš, i Gospu, i Alku... Od Osmanlijama da i ne govorimo, njizi je odnijo davno, ima ravno tri stotine i osan godina, mašala!
Ali, jok! Jesu se gospođe stisnile; smotale skute i bose noge poda se; jesu i brčine u junaka popuzle; jesu i konobari svi u goloj vodi; jesu su se i dičici smežurali mokri tabanići, a jesu i mađarski husari gledali di će glave sklonit. Jesu! Niko pametan Pijacon, evo, ne iđe na noge - bolje pojist uštipak dok ovi kijamet stane - ali jesi li se slučajno zajeba pa ikoga iz Sinja i Cetinske krajine upita oće li se Alka trčat po kiši toga nediljnoga popodneva ili će se Alka odgodit, svima će oči iskočit ko da su na federima bile:
- Nema odgode ni da sikire padaju!
Prid Gospinon crkvon kočija s dva upregnuta lipicanca: kobili Allegri devet je godina, pastuhu Corvezanu Gaetani šest. Iz Lipika, s Državne ergele, doveli su ih Franjo Vizner i Antun Žunčić, vozač zaprege i pomoćnik:
- Prvi put je i njima i nama, nisu konji ovo još doživjeli, a nismo ni mi. Oduševljeni smo! I lipicanci su mirni, vidite i sami. Došli smo kombijem i prikolicom, od ponoći do sedam ujutro. Bilo je malo kiše i gužve, ali smo tu. I zaprega je došla s nama, kaže Franjo.
Sve nan tumači Marko Vuković, alkarski vozač kočije:
- Naši su se konji povridili pa su uskočili momci iz Lipika. Svaka in čast! Neka ona pada, nema odustajanja. A i manje je naroda po Pijaci, zgodnije nan je proć.
- A što vi Sinjani volit gojit brčine?
- Nisu brčine, već su brkovi. Danas mi je 66 godina, a ostavijo san ih otkad san se prvi put obrija. Ajde sad, iđemo dalje...
Moraju ljudi obać sve vlasti, crkovne i svitovne, vojne. Zovnit na Alku. Vojvodin ađutant Josip Jadrijević veli da su gradonačelnik i gvardijan rekli doć, a ni vojska neće odbit. Uz Josipa je i momak Ivan Vučković.
- S puškon i sabljon u crkvu?!
- Tako iđe u službi...
- Okisnit ćete!
- Srce sve iznese...
Nećete virovat, uspela je se Snježana Vučić na vri kočije u štiklama i haljini. Ni sanjala nije koja će je nevolja dočekat, kad je se jutros oblačila i polazila iz kuće:
- Doveli ste me u nezgodnu situaciju, neću se moć uspet u štiklicama, a kako ću tek sać doli?!
Dobro je prošlo, priskočijo je bijo i muž Mario, ali je se sve obavilo i bez njega. Mlada je sigurno sašla:
- Nikad ne propuštan, nijedne godine. Alka je ponos nas Sinjana i cile Hrvatske. U Beču je bilo veličanstveno, tako čujen da se priča, a u Vukovaru da ne spominjen, odma me stegne u grlu.
- Di je fešta?
- A di nije?! Moj kum je alkarski momak Joško Galić pa ćemo malo i do njega, malo po gradu, jutros na kavu.
- Za ručak?
- Juha, pršut, sir, uštipci, arambaši, janjetina...
- Ali arambaši nisu zimska spiza?
- Jesu, jesu, al se obavezno naprave za Alku!
Vučićima je favorit Kristijan Bikić. Posebno Mariju. Uzejo je Kike Baru pa nek nosi i Alku, ovo da mu je oproštajna godina. Snježana je iz Hrvaca, ima ona i Antu Zoricu za favorita, ali nek odnese Kristijan, kad već neće više trčat.
Pošteno!
Rade mesnice! A i kad će ako neće sad?! Radi sve u Sinju za ove dane i nikoga ništa ne boli. Mesar Vedran Putnik i kolegica Ana Modrić, s Hvara je se udala u Hrvace, divojačko Moškatelo, kažu da posla ima:
- Na akciji su juneći i teleći mulam, jedan je 6,10 eura, drugi 8,50, a u Beču je sve poharala naša Alkarska salama! Evo je po 21,30 eura!
- Čuj, poharala Beč?!
- Kako nije, kupuje je i Maraja Keri, ona pjevačica!
- Kako to da radite nediljon?
- Lipo! Nismo radili Oluju. Jučer. Niti smo radili nedilje u sedmome misecu. A nećemo ni u devetome. Dobro je ovo...
Favorit in je alkar Jure Domazet Lošo. Ovima iz mesnice.
Po junetinu je k njima došla i Matija Smoljan. S mužen Željkon i malon Marton. On iz Splita, žena s Lovreća. Imoćanka. Na Alku da neće:
- Mi smo je gledali u Beču!
- Ajde?!
- Daa, živimo u Beču već sedan, osan godina, ošli za poslon. Bija je besplatan ulaz i gomila naših Hrvata iz BiH. Na toj pokaznoj alci. Baš lipo...
Ostaju u Beču. Rade, žive, dicu goje. Sigurni su. Marta je trčala prid onu kočiju da pozdravi priko televizije dida Antu na Lovreću. Na jesen će u sedmi razred, to u Beču dođe treći gimnazije.
- U Austriji ne možeš kupit ništa od subote popodne do ponediljka ujutro. I sve štima. Kupi se suboton... A srce te zaboli kad u tuđoj zemlji vidiš kako je sve sređeno i uređeno, pa se pitaš zašto tako ne bi moglo i u nas, kažu Smoljani.
Kiša pođe pa stane. I narod isto. Evo ih s mise. Svak traži di će bolje sidnit. Đuka računa da bi baš prid Alku moga udat koju reštu luka. Oklen bi mu, kaže, luk moga bit nego iz zemlje. Ajde, dobro, iz mosorske zemlje. Iz Doca Gornjega:
- Po 30 eura. A u rešti 50 glavica...
Zajebaju se od luku neki iz gostione. Da je Đuka sveza rešte onizin plastičnin vezicama što milicija nosa umisto lisica i veže Torcidu. Moramo se zeru ubacit, Đuku spasit:
- Eno van je se Milanović dobro pohrvatijo...
- Je, je, oša je bijo tolko ulivo da sad s desna izbija!
- Vrti ko kiša, tamo-amo!
- Zato je načelnik Bulj i reka da će dogodine ceradu razvuć...
- Drugo ništa i ne radi!
- Kako su ga birali, tako in ga sad i eno. I Mira i Milanovića!
- Šta će fratri kazat, sve otvoreno nediljon?!
- Pa kud bi s tolikin narodon! Jučer u Kninu Oluja i sve zatvoreno, nisi ima di burek uzet!
- Ha,ha,ha...
A eno i husara priko Pijace, stala je kiša. Glavni je brko Peter Csepin. Čita se - Čepin. Ko ono misto blizu Osijeka. Njizi šestoro husara dojašilo je u Sinj iz Mađarske, iz Varpalote kraj Balatona. Lani da su obećali:
-Tako je, prošle godine smo došli autom, a ove na konjima! Osamsto kilometara i 16 dana putovanja.
- Jeste li stignili počinit?
- Nismo se ni umorili. Ovo je godišnji odmor, a put je bio iz Mongolije i Kazahstana, kad smo ono jahali... Osam mjeseci avanture!
- Kakve su nan paprike?
- Ne, ne, paprike, pršut je puno bolji!
Još ćemo sekundu do parka, da vidimo je li stopilo žeravu. Dimi se izdaleka. Ljudi već kupuju, motaju u papir, nose kući. Svi kažu da je najstariji pekač Bela. Veli, za Alku će se ispeć možda 150 janjaca i odojaka. Po 40 i 30 eura. A za Gospu sigurno 2000! Janjci naši, odojci slavonski.
- Šta ti je najslađe?
-Tirolska!
- ?!
- E! Dok ovo pečen, najdraža mi je tirolska kobasica. Janjetina je za drugi dan...
A ljudi moji, Sinja grada, što dušmanu zada nevolje i jada. Ona se pržina na trkalištu sva uglibavila. Jedan mali viče policajcu: "Da je ona od jutros, njoj kaznu ne bi napisa!" Oni radnici gledaju oće li ozgara opet zalit.
Bolje in je pojist uštipak. Dok se konji zaprdecaju.
