Moj prijatelj "ja pa ja" Pere: dođe mi se smijat kad ga se sitim i njegove crnke s kojom je šotobraco đirava po Kalelargi

Niko od nas nije savršen. Postoje neka nepisana pravila ponašanja šta je svit postavija, ali isto tako ima ljudi koji se mrvu maknu, žbaljaju užance, mrvu opizdu vanka škvare i to se odma vidi. Isto tako, svak je od nas neke moše pospuga od nekog starijeg od sebe, a da nema pojma kad je i od koga šta uzeja. Kad se život živi u maloj sredini ka šta je Zadar di svak svakoga zna, svako ko “pobigne” iz standardnog đira odma se pripoznaje i fala bogu ili su predmet zajebancije ili su skroz-naskroz ignorirani. Ritki ostaju u svom điru prihvaćeni, a da nemaju neke posljedice. Kako san uvik mislija, a i danas u to virujen, da je Bog dodilija karte života svakome od nas po nekakvim svojin kriterijima (a možda i nije) te smo se u životu svak na svoj način snalazili. Ima ljudi šta su dobili dobre karte, a krivo su ji trošili pa su se bidni uvalili u nevoje, jad i muku. Isto tako, neko je dobija sve same lišine, ali je zna s njima baratat i bolje je u životu proša od onoga sa dobron akužon i adutima. Sve u svemu, zato su svačiji životi oblikovani po drugim mirama i sam Bog zna zašto je on te karte od života tako dilija i šta se s ljudima kroza život kasnije događalo. Možda je Bog dobro mislija, ali se na krivoga čovika namirija. Ko kaže da i Bog ne može falit. 

Ovoga svega san se sitija, jer mi je napamet pa moj prijatelj Pere. Evo, dođe mi se smijat kad ga se sitin. Prvo i prvo, ja odma dobijen urtikariju kad neko uvik ali baš ono uvik vozi “ja pa ja“. Tako je naš Pere sebe stavja na mista di nikad nije bija, poznava je ljude koje nikad nije vidija, kresnija ženske koje je samo moga sanjat i tako pitaj gospu koliko se toga u njegovoj želji da istakne svoje “ja” sve događalo, a bez prave osnove. Evo samo nekoliko “bisera” šta su ga krasili. 

Ako bi koga iz klape vidija sa lipon ženskon odma bi se zna zalipit ka pijavica i dosadno pizdit o svemu i svačemu i nema šanse da ga se liberaš. Svako malo je “bija” na nekoj žderačini i redovito su baš njega zvali da ga počaste. Njegov komad robe uvik je bija najskupji i najbolji, a “poznava“ je značajne face u Zagrebu, ma nikome nikad nije pomoga sa tim svojin “facama”. Kad bi klapa znala bacit pismu, sta bi i otvara usta činija fintu da piva i pravija se važan prid ženskama. Ja mislim da je po njemu izmišljen play back. Ne daj bože da te Pere vidi u šporkoj robi. Piturava si na primjer kaić, iša prema doma i puten ga srija, nema šanse da ti se javi, jer je bidan mislija da će izgubit na statusu  ako to ko vidi. Njegov biser je bija kad je pozva prijatelje na večeru dan-dva prije nego se vinča. Na toj momačkoj večeri svak je sebi platija šta je pojija i popija. To šta je Pere zva, to nema veze. Kad bi ko iz društva spomenija koji grad, on je baš u tom gradu ima neku žensku i ka po pravilu ona je “patila” za njim. Cila ga je klapa trpila, jer eto cili smo život skupa, navikli smo se na njega i primaš ga takvog kakav je. Od puno štorija di je Pere bija glavni glumac sitija san se jedne. Evo je. 

Jednoga lipoga dana krajen lita negdje ’75 ili ’76 godine, ne sićan se točno, naš je Pere bacija đir Kalelargon s nekon rasnon crnkon, ali baš ono šta se kaže pravi-pravcati “propagandni” đir. Kola fjaka s noge na nogu po ciloj Kalelargi iša je Pere i to tako da ga je ta lipa crnka držala šoto-braco i svak bi mislija šta drugo nego da je ona njegovo “mliveno meso” za strogo seksualnu upotrebu. Sidili smo isprid Kompasa i kad je proša kraj nas pobjedonosno je mahnija rukon i nastavija put Foruma. Tu lipu crnku svi smo doslovce skinili očima. Kus ženske, šta se ono kaže dobro složene. Prema Peri je izgledala ka da igra košarku. Pere je kisa ka mliko prije nego uzavre, praveći facu ka ono: patite prijatelji, ona je moj komad. Ive je zaključija da je to fotomorgana, a Joso je doda da ta mala bez obzira šta je lipa, biće ima u najmanju ruku kraću pamet kad drži Peru šotobraco. Ante se prikrižija i mudro zabeštima kako je puno nepravde na ovome svitu. Renato je jedini trezveno reka da smo svi mi zavidni i neka ostavimo Peru na miru. U povratnom điru Joso je pozva Peru i njegovu lipoticu neka sidnu i bacu piće, a Pere je činija fintu ka da ga nije čuja. Sve u svemu Pere je taj dan bija glavna faca Kalelarge.

Sutradan je doša u Kompas sav ozaren. Ive ga je odma izbombardira s miljun pitanja. Pere je polako odgovara, pravija se važan i sve šta smo doznali to je da je mala došla iz Splita radi upisa na fakultet. Opizdili smo turu pića na njegov račun, koji je nota bene teškon mukon platija. Vješto je izbjegava provokativna pitanja i štorija s điradama Kalelargon se još par puta ponovila. Jednoga dana Pere nan je reka da se mala vratila u Split i da će doć drugu šetemanu.

Renato me toga dana nazva da ga pribacin auton do autobusa, jer mora nešto u Zagreb poslat. Sidili smo isprid kafića i čekali autobus iz Splita. Odnekud se pojavija Pere, a u isto vrime iz drugog autobusa sa boršama u rukama izlazila je njegova lipa crnka. Bilo nam je malo čudno da on uzima borše, a nidi zagrljaja, poljupca i sličnih nježnih pizdarija. Smišan neki odnos zaključimo, a Pere je već s dražesnon lipoticon iša prema svom autu. Renato je mudro donija zaključak kako Pere ipak nije učinija nikakav punat kod te lipojke i na tome se sve završilo. 

Kako zbog posla nisan nekoliko dana izlazija vanka, tako san se pojavija na “radnom mistu” u kafiću totalno neinformiran o događajima vezanim za Peru i njegovu divojku. Uvik je to tako, je si li se maka koji dan iz Zadra ili zbog nekih drugih razloga nisi u ritmu zbivanja, misliš jednostavno da se puno toga dogodilo, na najčešće se ne dogodi ništa. Sidili smo skoro cila ekipa i bunbili piće, lajali bezveznjarije i snimali ženski svit po Kalelargi. U neko doba vidin da od strane teatra prema nama ide Renato i to zagrljen s nekon skroz nepoznaton ženskon. Kad je doša bliže skužija san da je s Renaton ona lipotica šta je s Peron znala điravat šotobraco. Moran priznat da san sigurno složija facu totalnog tukca, jer u tih par dana koliko me nije bilo, neke stvari su se očito izminile. Renato me upozna s Nives i sili su s nama. Svi ostali sve su znali, a ja da ne ispadnen mona činija san fintu da sve razumin, a razumija san ništa. Biće jedno po ure posli toga odnekud je izronija Pere. Kad nas je vidija, a posebno kad je vidija Renata i njegovu ruku na ramenu šesne Nives, ukočija se i doslovno problidija. Inšoma, Pere je proša i njanke se nije javija, a ja san dozna da je lipa Nives ustvari Perina rodica šta je došla iz Splita upisat faks. 

Nakon puno vrimena uspija san s Peron razminit dvi beside o toj štoriji. Prizna mi je da je eto tija koji punat zaradit điravajući s lipon rodicon, tek toliko da mu mrvu zavidimo. Renato je jedno vrime bija s Nives, ali sve se to brzo završilo. Pere danas krepaje od smija kad mu neko spomene to davno vrime kad se pravija važan sa svojon rodicon.

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.