Prisluškivanje zadarskih lajona za susjednim stolom. "U po ure više san dozna nego da san po godine bija u Znanstvenoj knjižnici!"

Uvik san se divija našen svitu kako je bija pametan. Niko na baloti zemaljskoj nije izmislija toliko besida za opisat karakterne crte čovika ka kod nas u Dalmaciji. Ako se koji učeni čovik siti i stavi u libar sve beside šta se duperivaju po i najmanjim mistima uz more, bija bi to rječnik za popizdit od pustog bogatstva. Tako san jednom prilikom, ali to nema veze s karakternim crtama čovika, drža u rukama neki libar šta govori o ribama i školjkama Jadrana i kad san ga čita tek san tada vidija koji san ja tukac od čovika. Nisan ima pojma da ima riba koje imaju po deset-petnaest imena. Ljudi moji, ko to more zapamtit? Uzmimo sto riba po deset imena to je ijadu riči, a ako znaš ijadu riči od bilo kojeg svjetskog jezika moš bit profešur. Ali, pustimo ribe. Uvatimo se mi čovika.

Koliko se besida prišije čoviku ako je samo mrvu maknut od poznatih i prihvaćenih regula. To je takvo bogatstvo izraza da bi triba velike škole završit za sve to stavit u red. Ja mislin da zato niko i nije napisa Rječnik narodnih besida Dalmacije. Tako na primjer jedna rič na otoku koje ima deset sela govori se u svakom mistu drukčije. A di su mista iznad magistrale. Takav rječnik bi bija najdeblji na svitu. Jedna mi je rič posebno draga. Lajona. 

Ma da mi je znat ko je izmislija? A osin toga koja je to lipota od beside kad znaš da nema čovika na zemaljskoj baloti koji će je pravilno prevest, ali ono baš s cilin svojin šugon šta ta besida u sebi ima. Lajone su mi posebno drage. Tako mi je ćer jednom pokazala neku lajonu iz svog portuna i kad san je jednom prilikom čuja u jednoj butigi di “laje” po svoju, došlo mi je da pođem kod postolara Marcelića da ga pitan je li jon on šjolaje jezik. Ja mislin, koliko ona može balit da baren dva puta misečno šjolaje jezik, jer ga bidna stoposto toliko istroši da jon od pustog torkulavanja postane tanak ka kartina od cigareta. Kako lajone ne mogu živit same t.j. moraju imat nekoga s kin će otrovne jezične strile i lajavu parlatinu podilit, to je poseban gušt slušat njihove otrovne okršaje. Bolje da te zmija ujide nego da te uvatu u đir. Cilu ti biografiju izmišaju, dodaju, pripomiste, kresaju, zalipu, štrukavaju, inšoma na kraju ni sam ne znaš šta si i pitaš se je si li ti ti ili si ti neko drugi, pitaj gospu koji.

Jednom sam ima prigodu bit stol do stola di su tri lajone imale svoju jutarnju seansu. Kako san čeka ženu da obavi spizu, ima san vrimena za bacat. Iako nisan bogznakoliko kuriož čovik pa da slušan tuđe razgovore, ovi je bija toliko lip da san novine drža ka da čitan, a ustvari san njih sluša dobri po ure. U to po ure više san dozna nego da san po godine bija u Znanstvenoj knjižnici. Posli san se sitija, mora da san i ja ispa redikul, jer san činija fintu da čitan novine, a po ure san bija na istoj stranici. Molin boga da to niko nije vidija.

Te tri lajone, a meni je lipo reč i torkulaće ili peškaruše, toga su jutra “izrešetale” najnovije štorije koje su se dogodile u gradu. Odma san se upita kad one uopće stignu kupit spizu, napravit obid, šumprešavat robu, dočekat muža, pogledat televiziju, vidit šta je s dicon u školi, od pustog traženja materijala za olajavanje. Jedno se mora priznat. ‘Informirane‘ su, nema šta. Baš mi je palo na pamet. Jo, da im novine dadu mista pa da o tome svaki dan pišu. Skočija bi novinama tiraž, ali bi posli nekoliko dana sve tri bile u frižideru kod Pere Mazije. 

Suva crnka, malo zalutale frizure iz vrimena mladosti moje matere, bila je glavna. Roba blizu šezdeset godina. Cila je bila agresivno našminkana i kladija bi se s falšin madežom na obrazu. Na sebi je imala robu koja je ispala iz mode dok san ja iša u pučku školu. Davala je izvještaj. 

- Znate li vi onu Veru s Relje? Ma, to je ona šta se već u Ekonomskoj šuljala s profešurom, cili Zadar zna. Kako je ne znate? Ona malo jačih prsiju, šta je jedno vrime živila sa Stipon vodoinstalaterom s Belafuže. Ma, znate je sto posto. E, znate li moje ženske s kim je sad. Dok jon muž navigaje i bidan tuče debela mora, ona je sad s onim mršavin očalinkom iz bolnice. Zamislite kurbaču! Ona se s njim praska u vikendici od njegovog kuma. Oči mi ispale, ako van lažen. Ta Vera, više ji je progucala nego po Zadra. Bože mi prosti, ma kako jon više ne dopizdi. A kojega lipoga muža ima. Cukar od čovika. Gospe moja, više ni samoj sebi ne virujen, koliko je toga šporkoga u ovon gradu. 

- Čekaj Silva. Je li ono Marija ušla, uleti druga. 

- Koja?, upita treća. 

- Marija Arbanaška. Žena od onog tutle. Kako mu je ono ime... Ajme, ne mogu se sitit... je... Jose. Jose iz “Bagata”. Pogledaj molim te kako se obukla. To jon sto posto kupuje oni Talijan s kojin se nalazi u Trstu. Ma di ona može skupit šolde za tako skupu robu. 

- Biće muž tuče faturetu - konstatira treća - iako ne virujen puno u to, jer Joso više pofraja s klapon, nego šta zaradi. 

- A... Sad san se sitila. Jesi li ti Davorka jedno vrime bila s njim prije desetak godina?, upita Silva. 

- Ma pođi s bogon. To je bilo prije nego san se udala. Nego, ko je ono Silva s Marijon? Nije vrag da ona ima osim Talijana i nekoga u Zadru. 

- Ovi mi je skroz nepoznat, odgovori Silva. 

- Ovi svit je skroz popizdija. Više ne moš njanke jednu poštenu ženu nać. A, i muški su svi redon kurbari. Vidiš tamo u kantunu onoga likara. Šapje s ženon ono u fino, nježno ka golub, a po bolnici privrće sve šta se zove žensko. 

- Davorka, a je li ti poznat oni visoki ćelavi u tamnom veštitu, tamo s onim ćoravim debeljkom. 

- Koji?, upita Davorka. 

- Tamo... Nemoj tako upadno gledat... Eno iza one bjonde raže kraj šanka. 

- Nikad ga nisan vidila, odgovori Davorka. 

- Jedan put je pija piće s Milenon. Znaš Milenu šta je prodavala robu u Varošu. Uvik je glumila sveticu, a u prvi srednje je došla već dobro izrešetana. 

- Pa ne mora značit da je Milena s njim, ako si ji vidila da su bacili piće, javi se Davorka. 

- Ne znaš ti nju. Koga ona sinja, on je njen i basta. Ali ko je on? Totalno mi je nepoznat. 

- A da tebi nije interesantan? 

- Bože sačuvaj! Je li... možda on... ovaj... s televizije? 

- Koji?. 

- Oni šta se tu i tamo javja... nešto ka iz privrede.

- Ja ti te emisije ne gledan. Nepoznat mi je totalno. Nego znate šta! Jeste li vidile novu facu i sise kod Mirjane? Čula san da je podigla i guzice. Nakrcala je sise silikonima i zategla kožu kraj očiju. Sad ne znaš je li ona ćer a ćer njena mater ili okrenuto. Ma di je to za ozbiljnu ženu činit. Bolje bi jon bilo da je šolde potrošila na muža. On bidan izgleda ka zadnji jadnik, a ona troši puste šolde na ‘vraćanje‘ mladosti. Ka da mi u Zadru ne znamo koliko ona ima godina. A osin toga, ne čini ona to zbog muža, to sa sisama i guzicama. Zna ona da jon vlak biži pa gleda da se ukrca bar u zadnji vagon i učini još koji ‘punat‘ i to s kojin mlađim. 

- Ja ne razumin muške - uključi se Davorka - lipo znaju da ona u tim godinama na može imat tvrde sise i kako se ne pitaju je su li falše ili nisu. 

- E moja Davorka, zna Mirjana šta čini. Muž jon biće ništa ne može, a ona će kojeg mlađeg vezat uza se neko vrime, a osin toga računa da joj taj može učinit reklamu pa uvatit još kojega. 

U tom momentu došla mi je žena. Dok san sa ženom pija kavu i razgovara, lajone su otišle.

Malo san razmišlja o lajonama i doša san do zaključka da ‘prava‘ lajona dozna za kakvo kurbanje prije nego se ono i dogodilo. Ja ne mogu zamislit život u našim malim dalamatinskim mistima bez lajona, torkulaća, peškaruša i ko zna koliko imena imaju. Baš lipi šušur daju tim mistima, pa makar puno puta njihovo olajavanje nije imalo veze s istinom. Svejedno, ne daj bože da te uvatu u đir. Dok se ti škapulaš, cili grad već bruji. Ipak, najlipše je kad se svadu dvi lajone. Toliko toga jedna o drugoj istresu na javnu gvantijeru, da te govorne škovace ne mogu očistit svi škovacini ovoga svita. Ja samo molim boga da se ne nađe koji znanstvenik pa da izmisli formulu da se lajonama zašteka jezik. Puno bi nam falile.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------

*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.