Kako bi izgledao Zadar sa sedam mostova, što bi pravi gradonačelnik morao sve znati te treba li uvesti porez za ‘Zadrane‘?

Zadar subotom i nediljom pari ka da je na infuziji. Krepan. Prazan. Još u petak popodne boduli parte u zavičaj. Što brodima, što trajektima, što sa kaićima. Vlaji sidnu u aute ili autobuse i pravac prema svojim zavičajnim štacijama. I jedni i drugi ka da jedva čekaju petak. U gradu ostaje bidna šačica svita čiji su korijeni ili nidi daleko ili su skroz izgubljeni. Ispada da su jedini pravi Zadrani Arbanasi. Oni ne idu na škoje, a niti parte prema Ravnim kotarima. Ono malo svita šta je ostalo zakračuna se  u svoje stanove, gajbe i škatule od cimenta, koje triba krvavo otplaćivat. U tom šupjem i ostavjenom Zadru ka da i nema života. Moš parkirat di te volja. Triba ti ura vrimena đirade da bi vidija koju poznatu facu.

Svi su ka u bužama. Judi moji kako se sve prominilo. Nekad je nediljom sav svit izlazija vanka. Dičjeg smija bilo je za izvoz. Subotom i nediljom bija je praznički šušur. Pitan se di su to nestali Zadrani. Kod mene u dvorištu do samo prije par godina, dica su imala koš i trenirala košarku po cili božji dan. Ujutro škola, popodne košarka ili okrenuto. Parilo je da dica uopće ne gledaju libre od škole. Zato i nemamo više velikih talenata za košarku, kad su nam dicu u zadnje vrima spizdili kompjuteri i po cili dan igraju nekakve nebulozne igrice. Samo krv, ubojstva, streljanje, bombardiranje. Kalete i dvorišta su bez dice.

Nediljom navečer cili grad ka da se probudija. Ka da su ga skinili s infuzije. Vraćaju se boduli. Borše više niko ne nosi. Sad lipo imaju kolica za spizu pa ih i malo dite može vuč, a u tim karijolama riba, uje, kumpir... Vlaji isto tako unose u grad miris zavičaja. Iskrcavaju se iz portapaka demižane  vina, verdura, sir, jaja, janjetina, pa čak i naramak iscipanih drva za ugrijat stan u zimskim misecima. U kući di stojim kroz portun se izmišaju mirisi bodulskih i vlaških zavičaja. Uvik me taj vonj siti onog vrimena kad sam ga ćutija u vagonima nekadašnje ferate.

Luka Gerlanc/Cropix

Gledan je tako subotom i nediljom kalete. Mi se ka tješimo kako su drugi gradovi šporkiji. Jebe se meni je li Šibenik šporkiji ili nije. Eto, ja se ne sićan kad san zadnji put vidijada banjaštrada pere kalete. Svudi kartušine, plastične boce, milijun zalipjenih žvaka po pločama kaleta pa pari da su te brižno obrađene stine obolile od boginja. A o zelenim površinama da se ne govori. Ne moš vidit deset kvadrata cvića i travnjaka, a da ih nije izgazija nekakav tukac koji je lipo opizdija dijagonalno da skrati put.

Posebno su mi ‘najjači‘ oni šta s dva kola od auta uđu na travnjak. Ja da sam vlast s kojim guštom bi im opizdija globu da bi drugi put biža od travnjaka ka da je miniran. Bože sačuvaj. A kako će grad bit čist, kad ti falši Zadrani radu i spavaju onih par dana u šetemani i jedva čekaju da opizde u zavičaj. Jebe se njima za Zadar. Eto, moja susida godinama ne plaća komunalnu naknadu, a tila bi da škovacini luštravaju kalete i da noću ta ista kaleta svitli kad joj dica idu iz škole. Kako će bit piturane šentade na rivi, kad ona i mnogi drugi ne plaćaju komunalnu. 

A, za zavičaj. E, za zavičaj uvik ima šoldi. Tako tamo nekakvom lokalnom seoskom tukcu padne na pamet neka skroz munjena pizdarija za učinit u mistu i onda oni šta živu u Zadru bez riči daju šolde i sudjeluju u prosperitetu mista. Lokal patriotizam važi za rodno misto, ali ne i za Zadar. Svi bi tili lip grad, a ko će to platit. Koji put mi se čini da ovi grad ima premalo ljudi koji ga volu. Više ‘Zadrani‘ volu svoje zavičaje. Ja, koji nisam fetivi Zadranin, jer mi je rodno misto daleko, koji put mi je ža šta nije bliže. Kad svi idu priko vikenda, onda bi ja moga pomoć u dizanju prosjeka. Naravno da se zajebavam. Ostaviš po vika u gradu, a stalno bižiš iz njega. Još ti se jebe kako će izgledat. Ja ipak još uvik nisam popizdija pa uletija u korenat ‘Zadrana‘. 

Kad smo bili mladi, a to je bilo  vrime velikog siromaštva, ali isto tako velikog prijateljstva, svi smo bili ka pupčanom vrpcom vezani za Zadar. ‘Umirali‘ smo kako za košarku, tako za sve u Zadru. Kad bi se maka dan-dva iz Zadra, činilo se kad se vratiš, da si ko zna šta propustija. Jo kako smo mladi i munjeni u noćnim šetnjama znali verbalno minjat vizuru grada. Kasnije su neki od nas postali face i mogli su nešto od tih ideja i ostvarit, ali bi će su zaboravili mladenačke snove ili su izgubili forcu za te ideje. U to vrime smo elegantno micali socijalističke spavaće škatule, koje je ko zna koji tukac baš na povijesnom dijelu grada naredija izgradit. Kad san kopa po memoriji šta smo sve tada inžinjavali, onda sam vidija da je puno toga bilo radikalno gledajući iz rakursa današnjeg vrimena. Stara ideja je bila prokopavanje kanala i to ne samo jednoga.

Da ne bi kopirali Veneciju, jer mi imamo naše lipe brode, našim kanalima išle bi gajete i batele. Jo, kako bi to bilo lipo. Dođeš u Fošu i sidneš u gajetu, a jaki šesni veslač te povede u đir da razgledaš mrvu lipote Zadra. Zamislite. Partiš iz Foše pa odma odispod mosta kanalom između Foše i Tehničke škole lipo guštaš između bedema. Gajeta klizi, slušaš tiće iz dva parka i cvitaš od gušta. Okolnom šetnicom điraju oni šta su u penšjunu i dica iz škole. Kod Tehničke škole mostići, pa il ćeš ić livo pa oko škole i opet ispod dva mosta u Jazine ili desno pa opet ispod mosta i đir oko šumpreš kuće. Kod hrama košarke čeka te opet jedan most i uz bedem dolaziš na Đil. Novi most i nastavljaš dalje.

Luka Gerlanc/Cropix

Opizdiš pravac Kolovare. Još jedan most i evo te vanka na moru. Tu te dočeka friškina od maestrala i onda kolafjaka ispod Elektre vratiš se u Fošu. Zamislite masu gajeta i batela, turiste, škljocaju aparati, vrtu se kamere, slikava se Foša i bedemi. Svit se uz kanale šeta, a nidi ni jednoga auta. Na svakom mostu klapa piva, a Jazine bez fange vonjaju mirisom čistoga mora. Čak smo svakom mostu dali i ime. Oni u Foši zva bi se ”Most za puntamenat”. Prvi most kod Tehničke škole zva bi se ”Most nezaboravnih redikula”, a oni prema Trgu pet bunara zva bi se ”Divojački most” i ”Most barkajola”.

Kraj šumpreš kuće zva bi se ”Fanga most”, a oni u dnu Jazina bija bi ”Legendarni most”, jer tu su u blizini odigrane legendarne utakmice u košarci. Onaj kod Đila zva bi se ”Most ljubavnog korenta”, a doli kod Kolovara ”Šotobraco most”.

Eto, šta su mladenački snovi. Ka mladi virovali smo u te snove i ja dan-danas virujem da je sve to ostvarivo. Baš smo mi u klapi prije neki dan govorili šta nismo odma dok je bilo vrime klonirali jedno desetak Ignjatovića i lipo radnim akcijama iskopali kanale i napravili mostove i evo ti lipote za buduće generacije. Samo nasuto ukrcaš u kamione, pustiš more i ala gajetama diži šušku od turista željnih romantike, a nama neugodno za popizdit od pustih gušta. 

Nadalje, cili Poluotok zamišljali smo bez auta. Samo bi mogli ić mali auti na struju da donesu spizu i odvezu škovace. Policjoti bi išli na bicikletama. Čak bi bilo lipo da u Jazinama prešidente od grada prima goste. Tamo uđe s gostima u gajetu i kolafjaka do Mosta i na noge do općine. U dnu Jazina za one koji nemaju volje ić na noge ili su bidni bolesni, bija bi privez za taksi-gajete, a za one koji nemaju puno šoldi vozile bi batele. Kakve pente i motori. Na vesla i di je koga volja. Cili Poluotok triba bi bit jedno veliko šetalište. U porat dolazu samo luksuzni brodi, jahte, jedrilice. Po Muraju trču rekreativci. Stari most noću svitli, a na dnu Jazina preseljeni moreskok osvitljen i vidljiv sa svi strana bija bi specijalni simbol Zadra.

Na Trg pet bunara triba stavit šentade i cviće, a i oni prostor odispod cilog trga tribalo bi uredit. U tim nekadašnjim cisternama za vodu triba napravit vrhunski riblji restoran. Vanka zvizdan, a ispod trga turisti cipaju dobre bokune. Klima uređaj uopće ne bi triba. Vrše s jastozima točaju se u Foši i oni momci od gajeta ih čuvaju i pokazuju turistima. Kad koji goluži Talijan oće jastoga, on opizdi iz restorana, pa priko puta u Fošu i samo upre prstom i bidan jastog ‘odleti‘ u kužinu. Gradske ćaće bi mogle razmislit i o onom prostoru di škovacini imaju parking za karijole. Prostor je ka stvoren za kipare. Mogu bubat stine koliko ih volja, nikome ne smetaju, a turisti bi ih mogli vižitavat.

Kad priko starog mosta ulaziš u grad triba te dočekat klapska pisma, divojke s fritulama i kroštulama, a na Narodnom trgu Prešidente od grada razgovara sa svitom onako po domaću. Koju će gospu stalno bit u kancelariji ili po sastancima. Po Kalelargi iz butiga s uvoznom robom ne smi pizdit ona ubitačna glazba di moš čut samo milijun bubnjeva. Cila Kalelarga triba bit jedna velika trapula za turiste. Tu tribaju bit agencije, butige od kartolina i suvenira, minjačnice, kafići, male buže za štagod prigrist.

Opet triba vratit onu butigu od Maraske pa neka turisti kupuju maraskino i šeri. Bija bi red da imamo kakvu malu butigu za uje s Iža i sir s Paga. Na svakom koraku su konobe s domaćom spizom. Svaki dan točno u podne zvona Sv. Stošije opizde refren pisme ”Kalelarga, Kalelarga”. Popizdili bi Zagrepčani. Oni s onim svojim topom plašu svit, a mi sa zvonima svirali najlipšu pismu o Zadru. Šta Zagreb, cila Rvacka bi nam zavidila.

Onu lipu zgradu od Županije triba preuredit u hotel s 5-6 zvizda. Ima bi teracu za popizdit. Zalaz sunca uz maestral, to bi bija svjetski potez. Taj hotel bi moga primat kraljeve, šeike i ostale s debelim takujinom. Kad ga prešidente od Županije preda gradu, tribalo bi napravit feštu za pamćenje, a prešidente bi posta legenda. On i oni njegovi mogli bi nać par kancelarija. Tako bi ta zgrada stvarala šušku, a ovako je samo troši. Sad ispada da teraca i đardin služu da prešidente može bacit đir i duboko razmišljat dok sam samcat vata frišku ariju. 

Zadru pod hitno triba vratit ”Piramidu”. Ja mislim da se svi Zadrani sićaju tog simbola nekadašnjeg Zadra. U ono vrime poć na ”Piramidu”, to je bilo ka poć na malo žešći izlet. Nova ”Piramida” tribala bi bit vitka moderna građevima s liftovima. Gori na vrhu bija bi restoran s teracom, a pogled da popizdiš od lipote. Okolo te nove ”Piramide” bija bi prostor za razne gušte. Igrališta za dicu, staze za trčanje i biciklete, a parking za aute bi tribalo napravit tako, ka šta Ameri iz auta gledaju filmove, kod ”Piramide” bi se iz auta gleda zalaz sunca i škoji koji bi bili ka na gvantijeri. Kad padne noć, uz nježne riči curi ne bi ti tribale zvizde za opizdit mrvu romantike. Zadar ispod tebe bi svitluca u milijun zvizdica i di bi moga nać tu lipotu. 

Luka Gerlanc/Cropix

E, ali nije to sve. Može te li zamisliti kako bi bilo lipo da te barkajol pribaci do Maraske i onda sve do Puntamike čeka te lungo mare. Uz more šetnica i cilin putem zeleni pojas po kojem su zasađene mendule i masline. Baciš đir, uvatiš friške arije, a čisto more oko tebe i postane ti skroz neugodno od puste lipote. Cilim putem po cesti ležu oni policjoti tako da ti uopće ne bi tribali oni pravi, jer bi svi vozili aute najbrže deset na sat, a i šta će brže, odnija vrag prešu. Ma ni jednom tukcu se ne bi prešilo kad su okolo svi gušti ovoga svita. Osim toga ne bi puno ni koštalo. Lipo sav materijal šta bi se izvadija od kanala samo pribaciš za lungo mare. Isto tako, u Zadru triba pod hitno napraviti nekoliko javnih konduta da nam bidni turisti ne stišću noge, jer se nemaju di popišat.

A kako sve to napravit? Evo par riceta. Prvo i prvo na misto prešidenta od grada mora bit čovik koji je fetivi Zadranin i to bar nekoliko kolina. Drugo. Žena mu isto tako mora bit Zadranka, a to je posebno važno, jer žene znaju puno toga zajebat, ako su iz nekog drugog mista. Ja mislim da svak razumi šta sam tija reč. Mora naš Prešidente znat svaku bužu i svaki kantun. Mora imat u nogama određenu kilometražu po Kalelargi i svi ga moraju znat. Triba mu iskontrolirat glavu. Ne radi pameti nego ga ošišaš na pelu pa mu izbrojiš friži od dičjih tuča po ruševinama.

Prešidente mora poznavat sve redikule, pijance, kurbe i kurbare, oriđinale pa redom škovacine, kapošantijere, barbire, barkajole, kantadure, marangune, kalafate, šalture, piture, špitaliste, berekine, kartaše, beštimadure, štemadure, kontreštune, torkulaće i tako još dvajst vrsta svita. Prešidente ne smi imat vikendicu, jer kako će mislit o Zadru, ako pobigne u petak iz njega. Prešidente bi triba znat koristit učene ljude da mu kažu koju pametnu rič. Mora bi se tendit u košarku i znat zapivat s klapom. Triba znat kako zajebat brancina od porta, znat igrat karte i fala bogu i zabeštimat ako zatriba. Kad bi mi imali takvoga prešidenta, ljudi moji kako bi on onda zna svakoga čovika napravit Zadraninom. Dakle, dobar prešidente ti je za jedan grad najvažniji čovik i to je prva riceta za stvaranje šuške za sve šta bi se gradilo u ovom gradu. 

Druga riceta je da za sve projekte zaposle svi koji su na birou pa bi u gradu ostali nezaposleni samo oni šta radu na birou, jer ne bi imali za koga radit. Nadalje, gradskom uredbom narediš ‘Zadranima‘ da ne mogu poć u zavičaj prije nego očistu određenu kvadraturu đardina, rive, kalete ili dok ne opituraju fasade od kuća i stavu cviće na balkone. Dici se masovno organizira picavanje iz škole i lipo s materama i ćaćama radu na luštravanju grada. Na Narodnom trgu triba organizirat potpisivanje peticije da se opizdi iz Zadra svaki koji ga ne voli. Nije to ksenofobija. Ili si Zadranin ili nisi. Ako si ‘Zadranin‘ ti onda lipo pođi u zavičaj i dolazi u Zadar ka turista. Ja znam da će me poslat kvragu oni šta ih ja zovem ‘Zadrani‘, jer ispada da tribaju partit iz grada.

Dobro mogu ostat, ali tribali bi plaćat boravišnu taksu, porez za kočenje razvitka, porez na čast šta živu u Zadru od ponediljka do petka, naknadu za zajednički fond školovanja ‘Zadrana‘ u Zadrane i tako još desetak poreza, prireza, naknada, uplata, doprinosa i šta ja znam čega. Inšoma, najgore za Zadar je kad je napušten, polukrepan, nedovoljno voljen i na infuziji ka na početku štorije. 

------------------------------------- 

*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.