Svake jeseni doživljavam isto. Uzburkaju se emocije i sjećanja, uznemiri se duša. Kad smo bili školarci, dičica, učili su nas šta je jesen. To je godišnje doba kad najviše pada kiša, kad tice selice iđu na jug i kad žuto lišće opada. Najprvo, zašto tice iđu ća i to na jug, pita san učitelje. Zato šta tice znaju kad će zima pa da ih ne dočeka ode. Zašto na jug i kako one znaju di je jug, a sve iti jedna tica je nepismena. Onda bi učiteljica poslin moji pitanja energično rekla: Tišina u razredu ! I bila bi tišina. Meni su bili dragi plodovi jeseni, kupine, koštele, drinjine, šepurike. Od svega se pravila rakija, sok ili marmelada.
Puno žena je činilo i zimnicu. Kiselile bi kukumare, papriku, kapulicu, ciklu, kuvale bi pekmez od šljiva. Moja mater bi ukiselila samo kapulicu jer je ćaća volijo ist uz friganu prasetinu. I moja i sve ostale kuće kiselile bi kupus. Koji je to ritual bijo !? Ćaća bi odabra kupus na pijeci, najčešće maovički. Bijo je odličan. Skinijo bi pohabane listove, izdubijo korijen i slaga glavice u kacu. Čvrsto bi ih zbijo. Kad bi završijo, dobro bi sve posolijo, stavijo par šaka kuruza da voda i kupus dobiju zlatno žutu boju, i nalijo bi vode. Tako je kupus dozriva, a mi jedva čekali kad će biti gotov. Ćaća mi je volijo dikod popiti pinjetu rasola. Nisan zna zašto dok mi mater nije objasnila kako lipo čini ljudima kad se dikod obloču.
Paše sa svime
Kiseli kupus je stvarno dragocjena stvar. Moš ga ist friška, moš kuvana, moš s čime god oš. Paše sa svime.Kad ga mater iskriža malo krupnije, teke zabiberi i stavi maslinova ulja, a uza nj servira suve praseće kožice ili criva, koja je to delikatesa. Pa pure i kupusa, pure i pamidora, pa arambašića… A sve ekološko, sve neprskano, bez GMO. Dici u školi jesen je isto bila problematična. Ja san uvik mora pisat kako san prove lito. Šta ću pisat kad nigdi nisan maka. Onda bi ižinjava da ne ispanen totalni ćuk. Svi bi u zadaćama napisali kako lišće žuti, tice iđu na jug, a grožđe zori. Znalo je bit u tim sastavima puno lipi stvari. Jedne godine san to i spomenijo. U selu di je moja Parona bila učiteljica, jedan mali, nadahnut lipotom prirode i zanesen jesenjom atmosferom, uz ostalo, napisa je antologijske stihove o jeseni: " A oblaci nad mojim selom, piče li ga, piče !" U istom tom selu, u Zadrugi (tako su se zvali dućani), poslovođa je pisa nazive artikala kako se i govorilo: sić, kunbasica, pomidor, ćikara, pancir… Bar nije bilo problema s –ije i –je.
Svi vole ćukit
Naš kraj bogat je vinogradima. Svi vole ćukit. Ko nema vinograda, on kupi grožđe. Jedan prijatelj šta je volijo pit, kad bi se opijo, reka bi da čini Bogougodno djelo. Kako to, pitali bi mi ! Onda bi on spomeno svadbu u Kani Galilejskoj kad je Isus pretvorijo vodu u vino. Eto vidiš da je lipo volit ono šta je Isus stvorijo. Zapravo, i taj detalj ilustrira čarobnost pretvaranja mošta u vino. Moga je naš čovik mesa il kruva ne imat, ali uvik bi se našla čaša vina za počastit.
Ovi dana nema ćoška da se ne razgovara o vinu. Moje ima tolko gradi, moje volko. Moje već kuva. Svi se zaklinju kako in je vino divota jedna. Je da malo daje na bačvu, al je dobro. Sve je više mladi ljudi šta sade nove vinograde. Paze na sorte, konzultiraju stručnjake. Kad je šezdesetih godina počelo savjetovanje o vinu, puno je ljudi reklo da šta će oni mene učit, vako je i moj ćaća radio. Kad su vidili da ni ćaća nije uvik u pravu, prominili su ploču. Sad je sve više vrsnih i vinogradara i podrumara. Ko je moga prije zamislit pakirat svoje vino u bocune i imat svoju tiketu ki da si poduzeće.
Samo je moj ćaća bijo i osta sirotinja. Mi nismo imali vinograda. Mirisi jeseni u mojoj kući bili su mirisi dunja koje je mater stavila u sobu na ormar. To je kolonja moje mladosti. Sjećanje na vrime kad ti je osmijeh na lice mogla navući čeulja grožđa i suva smokva, probudi sjetu u čoviku. Vrime more sve satrat, ali uspomene na nevinost odrastanja ne !