Uzdrkćen kad čujen Mišu...

Sve više uviđam kako se život isto odvija brzo, reka bi i pribrzo. Neman ja baš ništa protiv te brzine, ali me stra da će i kraj tako brzo doć. Kad se neke stvari dogode, već za tren ih zaboraviš, dese se nove, i tako stalno. Eto, nikidan je bila pisma Eurovizije. Od nje neće svit živit ni bolje ni lošije, pogotovo kod nas. Kažu da je pobjedijo Izrael. To znači da će drugu godinu on morat organizirat novu prestavu.

Ja ne bi ni zna da se to održava da nisan vidijo da za nas nastupa Ćorlukina cura, Franka Batelić. Kad smo bili mulci, onda je takmičenje za Pismu Eurovizije bilo nekako puno jače. Danima bi se govorilo o pivačima, pismama, našim šansama, veštama pivačica ili odijelu pivača, sve je nekako, sav taj šušur, bijo zeru normalniji.

Lilić i Subota

Ja san bijo navika na Ivu Robića, on lipo stane uz mikrofon i piva. Mane lagano rukon dva tri puta i gotovo. Fino odijelo, kolarina, uredno obrijan i podastrižen. To je za me pisma. Uvik bi ondašnji prestavnici bili negdi oko ko zna kojeg mista. Sada tamo iđu cile ekipe, stručnjaci za pivanje, za robu, za ples, za scenski nastup, još samo fali kakvi doktur pa da sve bude kompletno. Šta je najvažnije, mi smo onda to doživljavali kao bitno, strepili pri glasanju, sovali one šta nan nisu dali ni punta.

Onda pusti komentari, te mogli smo vako, te mogli smo nako. Ma ko more napravit pismu za cilu Evropu i to još na engleskon?!
Sve je to nekako došlo na ništa. Di nema čiste emocije, duše, nema tu kruva. To je ki brak po namiračini i brak iz čiste ljubavi.
Ovaj Eurosong spominjen jer me sitijo na neke lipe stvari iz glazbene povijesti Drniša. Mi nismi imali ulicu ala ona Mišina, Vicina i Arsenova u Šibeniku, ali smo isto imali pristojan glazbeni život. Svake godine se održava naš lokalni Eurosong, naš Mikrofon je vaš. Tu bi pivale cure i momci iz Drniša, a svira bi orkestar isto iz Drniša, naši glazbari s kojima bi Pero Škarica uvježba repertoar.

Na jednom od tih Mikrofona nastupijo je i Miroslav Lilić, kasnije čuveno te ve lice. On je bijo šalčina i bistar čovik. Piva je parodiju na Terezinu pismu "Parkovi". Nezaboravni su njegovi stihovi: Parkovi, parkovi, srca grada, Vrelo života drniška sramota i tako dalje. Bijo je hrabar onda bit tako kritičan jer je Vrelo života, Meštrovićev spomenik, stvarno bijo zapušten.

Nezaboravan je i nastup Špire Subote, isto Drnišanca. On je piva pismu "Golubovi" od Ive Robića. Piva je lipo a bijo je i šoumen. Na refren "I lete i lete i mašu ti vješti piloti od perja" on je izdavijo iz svoga mantela u kojem je piva dva živa goluba i pušta ih u salu da lete. Morete li zamisliti koja je ludnica nastala. To i dan danas pantin, a o Eurosongu skoro da ne znan ništa.

Poslin Mikrofona znalo je bit svake godine Prvi glas Drniša. Tu bi se zabavili do mile volje. Bilo je tu i pravi pivačica i pivača, ali je bilo i dosta pobornika olimpijskog načela "Važno je sudjelovati". Više od same priredbe gušt su bili naknadni komentari (Mala, baš se lipo dreljiš…). Bilo je i onih pjevača što su, kao u Arsenovu tangu, imali izvrstan rad nogu.

Strunjin belkanto

Ima je Drniš i jednog izvrsnog pivača, Vitu Strunju. Život ga je odve u Zagreb pa je uglavnom tamo i piva. Njegov belkanto i sada zvoni u našim ušima. "Tri palme na otoku sreće", sasvim jednostavna melodija, lipe riči, guštaš kad slušaš i dan danas. Ti naši Mikrofoni i naš Prvi glas bili su prestave prvog ranga. Uzbuđenje u Gradu, pa ko piva, pa ko ima šanse, pa leflektori, pa aplauzi… Čisti gušt !

Kad vako čovik iz ove povijesne perspektive usporedi ova događanja nekad i sad, mora mu past na pamet jedan jedini zaključak: Sve šta radiš, radi sa srcem, s puno duše, iskreno! Šta će ti savjetnici za stajling, za stejdž, za koreografiju?! Sa sobom imaj samo srce i dušu. Zato se ja i danas uzdrkćen i skoro mi kane suza kad čujen Mišu: Malo mi je jedan, jedan život s tobon! Divota, a rade samo glas i srce, a je, i malo ruke! Zato je Mišo legenda!