Rasprave o turizmu šta se vode stalno po televizijama i novinama strašno me iznerviraju. Kažu najprije, bilo toliko i toliko noćenja. To more značit i ne mora kolko ko i troši. More bit da on papi svoje paštete i nareske, a ne iđe na bifteke i oboritu ribu. Drugo, taj e-vizitor di gazda sam prijavljiva svoje goste, ko kaže da su svi gosti i prijavljeni. Oduvik je bilo da se to nekako znalo i priskočit. Onda kvalitet ponude. Svi govoru o lipoti Hrvacke. Ja se tu isto sto posto slažen. Šta ćeš ti ka domaćin ponudit gostu ako te pita o kulturnim spomenicima i kulturnim događanjima u mistu i okolo mista? Ima li knjiga i brošura šta govoru o tome? Dolaze nam ljudi raznih vira i raca. Štaš mu reć, di ima njegova bogomolja di se more Bogu pomolit? Koju ćeš mu prestavu ili izložbu priporučit, koju spizu za koju moreš reć da je tipična hrvacka?
Pošto ja, zbog srca, ne smin ić na more po vrućini, mene to baš i ne zanima. Isto kad vidin cijene, spopane me jeza. Jedna prosječna familija, ćaća, mater i dvoj dice, iđu na večeru. Aperitiv za nji dvoj, po sok za dicu. Sto kuna a još ništa pojio nisi.
Uzmeš zeru pršuta, a on kil šesto sedansto kuna. Nek je deset deka po glavi, to je dvista pedeset kuna, još mrvu sira, dikoja maslina i učas dođeš do trista kuna. A šta 'š onda ist? Čega god se mašiš skupo. Ajde da si momak pa ljubuješ. Za taku plemenitu stvar čovik bi žrtvova novaca. Ma ko more sve to poplaćat. Cijena apartmana, soba, taksija, kave u kafiću, pa na plaži za leć, za stavit šugaman, pa ko to more sve izdurat. I onda te još uvati policija da si iša brzo ili da si krivo parkira. A apartmana mali miljun. Svi misle teke po teke pa skucat koji miljunčić. Tako je mislijo i Rokfeler. I onda mu je umra stric i ostavijo nekolko miljarda. Prije je bilo i turističke inspekcije i kolko tolko reda. Sada i toga skoro da i nema. Zato ja više ne volin gledat te turističke izvještaje. Ja se i nako nisan u moru okupa još od 1996. godine, kad smo došli iz progonstva. Sad san u penziji i kad bi oša di na more, ja i žena bi mogli provest na odmoru cili dan. Za više nema novaca.
Kruv u seljaka
Kako mi onda ne bi pa na pamet pokojni ćaća. Uvik je govorijo da je najsiguriji kruv u seljaka. On šta zasadi i posije, to će i ubrat i imat. Litovat moreš misec dana, a ist moraš svaki dan. I ne mora se mučit s motikon. Sad postoje i freze. Pa mi je na pamet i Zlatko Dalić kad je igračin reka da moraju bit skromni i ponizni. Vridilo bi još dikod promislit o tin ričin. A i meni, bolje da je pa ćaća na pamet nego kakav pitar.
U svoj toj turističkoj gunguli mene, šta iman puno vrimena i stalno gledan televizor i čitan novine, zabrine još jedno pitanje. To je naš govor, naš jezik. Da se mojoj materi dignit da čuje kako govoru na televizijan, ona bi mislila da je u kakvoj stranskoj zemlji, a ne u Hrvackoj. Šta bi ona znala šta su aplikacije? Šta su to asocijacije, šta brend, a šta brifing? Kakvi su indikatori progresa, je li sve transparentno, jesmo li dostatno solventni, ili nam pak treba inicijalni kapital? Šta bi moja mater znala o rejtingu političara?
Ništa, ona nije išla ni u šoping, samo u spizu u dućan. Prije su dica učila, sad se educiraju po kurikulumu, makar se tek vrši njegova implementacija. Moga bi ja vako još po dana nabrajat, al ne vridi. Di su tu još naši estradnjaci, pa stejdžovi, pa svi oni šta su "kul", oni šta vole lajv prenose? A natpisi po dućanin i lokalin, nisi sigur jesi li u Arkansasu ili Oklahomi. Di je crta koju valja povući pa da bar po jeziku znamo ko smo i šta smo?! Zato je meni drago kad mi kogod spomene koju starinsku rič šta je nisan čujo ko zna otkad. Spomenem ja tako nešto i prid unukom. On, sav ponosan, reče: Nu moga dida, baš je "kul"!