Šta god stariji, sve se više sićan ditinjstva. Je li to zato šta po pameti kako starimo sve smo sličniji dici, ili je dičinje doba stvarno ono najlipše šta smo doživili?! Kad si dite, kažu, onda nisi dotaknut civilizacijom, duša ti je čista, neopterećena mukama života koje još nisi ni stiga upoznat.
Ja se sitin rado onih malih sitnih događanja koja su značila radost u obitelji. Prid kraj jedanajstog miseca uvik su se tukla prasad. Skričala su na sve strane. Čekala se bura i ladnije vrime da se to napravi. Sada malo ko i drži prasad, jednostavno se kupe polovice ili komadi, pršuti, pečenice, pancete i onda se odnesu na takozvano uslužno sušenje. Naprosto, ti ne radiš ništa. Ja san ki mulac ima tri adrese u mistu s kojih san nosijo spirine za prasad. Tri metalna važa sa žicon umisto drške i tako svaki dan.
Sada i vlasti zabranjuju držat prasad u svinjaku, zabranjuju kokoši i krave. Sve to moš, ali na selu ako imaš stanje. Naravno, moj ćaća nije ima ništa, ja slijedio njegov primjer pa sad i ja sanjam ono veselje kad bi se peka roštilj, a usput se i frigala džigarica. Koji su to vonji bili. Kad ti se uvuku u dušu, traju cili život. Sada još uvik nema ni bure, ni naznake nabavke prasetine. Pokvarilo se vrime. Čak i kiseli kupus proizvođači urede, očiste, za karaut i isiku, ti samo staviš u kacu. Na kraju, tvoje je samo da pojideš.
Tako u svemu. Imaš strujni roštilj, imaš plinski, imaš drveni. Imaš šta oš! Nemaš samo više volje i snage za ist, godine ti ne daju. Na kraju će ispast da ništa nećemo tribat radit, samo ležat, ist i pit. Koji san ja futurolog, ma divota. Sve te promjene iđu brzo, svin šutom.
Niko ne voli kontrolu
Sićan se nazad desetak godina kad san bijo u kontroli smještaja po apartmanima na našoj obali. Niko ne voli kontrolu pa san tako i ja to doživijo. Žali se čovik da njegov susjed ima puno više gosta. Kažen ja njemu: Imaš li ti ugrađenu klimu? Ma di ćeš lipše od ove naše, tute more, sunca kolko oš! Pitan ga ima li internet i satelitsku televiziju? Najbolje još i to! Šta tin strancin neće past na pamet. Ja san ostarijo uz ovu televiziju, a on oće satelitsku. Evo mu pa nek gleda. To šta mali Fritz ne razumi hrvatski, nema veze. Pa cviće oko kuće. Sve jedno po jedno, u razgovoru s domaćinom napravismo skoro elaborat. Osta je čovik malo pokisnut, ne zna šta bi mi reka, ali ćuti da san u pravu. Doša san mu ja i dogodine. Sad je već skroz druga pisma. Kaže on meni, jesi vlaj, ali ti moran skinit kapu, bijo si u pravu sto posto. Njemu đardin isprid kuće s travon i cvićon, kuća opiturana, parking velik, a unutra velika tanka televizija, antena vaća sve osin oni šporkarija za kasno naveče. Klima lipa, ugodno, ma divota. Fali se da je popunjen skroz. Ja, sav sritan, govorin mu: Vidiš da i vlaja dikod triba poslušat. Neš falit! I još me počastijo friškin smokvama. Neko mu je reka da ih volim.
Goli turizam
Pa mi je na pamet i jedan đir s policijskin brodon po Kornatima. To san uživa ić. Lipota ki sa nebesa, more mirno, sve miriše. Brodice pozdravljaju čin vide policijski brod. Svi sa smiješkom. Svi misle da san ja kakvi šef jer san samo ja u civilu i parin staro sa sidon koson. Vidili smo kanoćalon u daljini usidren brod i vidimo po palubi puno golih kako šeta. Dakuće, pala je odluka da se provjeri sidrenje i eventualno protupravno ponašanje.
Tako poteke mi dođosmo do broda, kad tamo imamo šta vidit. To je bijo uredan turistički brod šta je voza po Kornatima grupu starih čeških turista, ljubitelja nudizma. Niko od nji nije bijo mlađi od šezdeset i pet godina, svi goli ka od majke rođeni, pravi nudisti.
Posada naša, mladi momci svi obučeni, još im jedino kolarine fale. Taj put san shvatijo da nije lako radit u turizmu. Još nam lipo osunčane bakice mašu i pozdravljaju nas. Rekla bi moja pokojna mater: A sramote, a grijote! Ja se ni prid svojin čovikon nisan skidala tako. Na šta je to došlo, ma vidiš ti!
Tako navečer, oden vanka, vanka nikoga. Onda se osjetim užasno sam. Sami ja i moj grad. I uspomene na mladost kad ti je jedina briga, jedina nada, bila voljeti i biti voljen.
