U svemu ovom pisanju bude lipi momenata, radosti i ushita, a bude često i tuge, bude sjete. Najteže je kad se rastaješ od dragi ljudi, od prijatelja. Ja san mislijo da mi nikada neće bit ža nekog iz Šibenika jer nisan te ljude dobro ni zna. Onda san poče radit doli, pa upoznavat ljude, a i oni mene. Nisan nikad volijo one šta čeljad gledaju s visoka. Meni je bila važna mira karaktera, metimo reć, ka moj ćaća.
To je značilo bit običan mali čovik, srođen s običnin malin ljudin. Š njima uvik moreš podilit rič, pojadat se, bacit koju zajebanciju. Svi ti mali ljudi bili su veliki u svojoj običnosti. Oni su bili i jesu šug života i u Drnišu i u Šibeniku. Uvik me uvati tuga, iskrena, ljucka, kad se sitin Rate Radovčića, konobara, Željka Ljubića, urara. Nikad ne bi proša a da in se ne javin. Uvik bi pala koja o ženskin i o nogometu. Tako godinama. Onda jedan dan osmrtnica na vratima. Oša Željko, oša zauvik. Nasmijani brk oša je gori di nema tuge… Nije uspio do kraja gledati odrastanje unučadi, čuti dovoljno puta one lipe riči: Dide…! Moralo se partit.
Partijo je prije nekoliko dana još jedan dragi čovik, Ivo Zaninović Ćićo. 23. siječnja 2014. godine posvetili smo tekst amarcorda konobarima i Ćići. Uvik je volijo šalu i bijo naš neformalni psihoterapeut. Jedan put, taman prid Božić, ja s vrata kafića di je radio upitan: Ćićo, jesi li podilijo sve rokovnike? I oden ća. Vratin se poslin uru. On ljut na me: A šta mi napravi smutnju. Svi me ovi moji napali da kako nisan njima da. Kako ću ja sad objasnit da ja neman munitve ni za sebi kupit kemijsku. Moran ponovit onaj tekst iz siječnja 2014.: " Ja nikada neću zaboraviti kafić Prestige na Dobriću. Svi smo ga zvali Kod Ćiće. A Ćićo je bio Ivo Zaninović, čovjek bi pomislio, Sicilijanac, crna zalizana kosa, ufitiljeni brkovi i drečavo karirana košulja. I vječni osmijeh od uha do uha i topla riječ za svakoga u lokalu. Uglavnom su to bili obični mali ljudi, sirotinja šta pažljivo broji munitvu ne bi li se skupilo za kavicu ili malu kriglu pive. A ako se i ne skupi, Ćićo će zapamtiti, pa opet nema problema.
Vidio sam ga nedavno, toplo smo se pozdravili. Bolest mu je oduzela voljenu ženu, a s bolešću se i on bori. Čini to s osmijehom. Jedino mu je u krajičku oka ostalo puno sjete, pomislio bi čovjek da je tuga ! Ćićo ipak kaže: A znaš, ja san ti konobar. Konobar mora biti vesel i društven čovik ! Znaš, šta š od svoga svita! "
Sada siguro gori pribire uspomene i razmišlja o nama ka i mi o njemu. Znan samo da Dobrić nikad ne more bit bez Ćiće ka s Ćićon. Zbog Rate, zbog Željka, zbog Ćiće, još davno zbog Dražena, zavolijo san i ja Šibenik. Više to nije grad di mi iz Drniša iđemo u bolnicu, socijalno il u zatvor. Reka je dobro jedan moj ruralni prijatelj: Mogu ti reć da i doli ima puno dobri ljudi. Mogu povrdit, bijo je u pravu.
Uvik mi je drago kad se nešto lipo desi u Drnišu pa van ja moran reć koju o tome. Tako je u ponediljak, 22. petog, održan koncert nastavnika Osnovne glazbene škole Krsto Odak. Nije lako nama neukima razabrat šta se sve svira, ali ja moran reć da san bijo sritan šta san iša na koncert. Kad daš dite materi onda je ono najsritnije. Za uru vrimena repertoaron su obašli cili svit. Svi šta sviraju, svi profešuri, ja glazbena nula.
Možda bi i ja nešto valja da mi nije obolila učiteljica iz glazbenog u osnovnoj školi. Sve šta san sazna to je kako izgleda violinski ključ, jedino nisan sazna šta on otključava. Flauta Ivane Lozančić, klavir Jadranke Barišić i Antonije Matić, violina Tibora Bauera, klarinet Davora Lozića, gitara Marije Tomić i Filipa Ljubičića, harmonika Predraga Tintora bili su fascinantni.
Možda je ipak najbolji najzaneseniji bijo Attila Mesarić, drniški zet. Nije bijo odličan šta je naš zet, nego zato šta je vrhunski oživijo Šopena. Meni prid očima ćaća i mater, on pribire po klaviru sav zanesen. Taka me je nemilice. Da znaden pisat ki pjesnici još bi ga više pofalijo. Znan da je dobar i običan čovik. Njemu je i obično "fala" sasvim dovoljno!
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....