Kad bi u zemane išli na put, to su onda tribale puste pripreme. Ćaća uglavnom nije nigdi iša, a ako bi i krenio, nije ništa o putovanjima zna. Onda se putovalo vlakon. Sićan se prvog putovanja u Zagreb bosanskon prugom priko Bihaća. Bijo me stra Unskom prugom gledajući Unu i slapove i bezbrojne tunele. Uvik san mislijo kako ćemo zakačit kamenje pa onda ajme majko. Posebno je bilo uzbudljivo u vlaku ić u zahod. Mi smo tada još imali drveni zahod u vrtlu, pa mi je onda onaj u vlaku, s vodom, izgleda ki svemirska tehnologija, a još je ima i bilu kartu, a ne ki u našem zahodu novine.
Naletijo bi i konobar i nudijo sokove, pivu i kavu. Ja san se tijo mašit, ali mater nije dala. Muči, mulac, znaš li ti kolko to košta? Ja bi drsko odgovorijo da ne znan. Onda bi mi mater dala jednu odgojnu plesku...
U Sisku bi gleda kako gori iz dimnjaka u rafineriji. Tako bi zna da Zagreb nije daleko. A kad dođemo, gungula, svita kolko oš, gužva, razglas, a čin izađeš sa stanice ono tramvaji. Zvonu, iđu tamo-amo. Ja san se, za ne falit, dosta izmaka. Di god maknemo, ja ne znan di iđemo. Kad se vraćamo, meni se pari sve novo ki da nikad nisan tute bijo. Morete se vi smijat kolko oćete, ali zamislite dite iz Drniša di smo svi znali registracije od auta napamet jer ih nije puno ni bilo, kad dođe u onaj šušur u Zagreb. Taj mi je dojam osta i kad san naresta i počeja studirat. I dalje san iša vlakom, i uvik bi "slučajno" sijo di ima ženskica. S mojima bi iša jedanput godišnje.
S Paronom u Tivtu
Sada ja s mojom Paronom oden isto vako jedanput godišnje po par dana. Uvik uspoređivan s ondašnjin putovanjima. Jedino šta je isto ka i onda šta je natran da indora pulastra da imamo puton. Gušt mi je ist dok vozin. Autić neloš, sidemo na autoput i iđemo do Tivta. Bože moj, koja revija od auta na cesti. BMW-i, mercedesi, volvi, pežoji, mali, veliki, brzi, svi skupi da ne moreš zamislit. Letu isto da ne moreš zamislit. Ja nisan nigdi priša stodvacet. Učas dođeš do Ploča, čisto se odmoriš. Opuzenski kraj me uvik zagolica. Uz cestu miljun mandarina, marmelada, jagoda, sokova, nema šta nema. Za razliku od nekadašnjog vlaka, obavezno uzmem štogod poputbine. Malo mi je čudnovata granica, iđeš iz Hrvacke zeru u Bosnu, pa jopet iz Bosne u Hrvacku, pa tek onda u Crnu Goru. Čin vidu na granici dvoje starčadi u malešnon autu, niko nas ne obadaje i odma daju mot da moremo ić dalje. Tako je i bilo. Jedanput san davno priča kako san doli u Tivtu vidijo dućane di boršin malešni za dame dođe desetak iljada eura, a kajiš za gospodu, metimo reć ka za me, dvi tri iljade. Ti dućani i dalje rade. Sad su in pridodali jedan od Rolexa. Ima i jeftiniji satića, niti osamnaest iljeda eura, a ima i pristojniji od četrdesetpet iljada. Ja san odma mojoj reka da bi joj ovi Rolexi slabo stali pran licom. Za divno čudo, i ona se složila.
Indorani pulastar
Skoro san jednu večer ispa ćuk. Prid otelom vidin neku feštu, pivač glumi Elvisa, a unutra puno muški s malim kapicama na glavi. Konobari usluživaju, a ima natpisa na nekom čudnom pismu. Kaže mi šura, to židovski gosti imaju svoju feštu, pa su in došli i njijovi konobari iz kibuca. Oklen doklen i kolko novaca. I onda lipo divojci, da te više voli, kupiš Rolex. Ima san osjećaj da sanjam kad san to vidijo. Meni je problem u nedilju otić do Crivaca di se pričešćiva sestrina unuka. I bez posebne konobarice iz kibuca ja ću isto manit malo janjčića i kapulice.
Kad san se vratijo, ima san osjećaj da san sanja, kolko je to sve drukčije, taj bili svit. Ko more platit ovaj mir u Drnišu. Iz sviju izloga da skupiš artikle, ne bi dotekli do 45 iljada eura ki onaj Rolex. Ma da je on deset puta Rolex, ne more na njemu u pet uri bit ma pet uri, ki na mome. Sekunda tamo amo, šta to kome znači?!
Eto, svitu moj, rič po rič, prošli smo skoro šezdeset godina od onog vrimena kad san s tremom ulazijo u vlak. Jedino šta je zajedničko i onim prvim putovanjima i ovim sada s Paronom jest jedna stvar. I onda i sada obavezan je indorani pulastar s kiselin kukumarin. Panorama protiče, a ti lipo šužbaš. Ko to more platit!?