Po cili dan slušan o Koroni. Nije to bez veze. Glave se gube. Kad si bijo u ratu, zna si oklen će pucat i kako će pucat pa se zna zaklonit, a Boga mi draga, zna si i ti zapucat. Ovog neprijatelja ne vidiš, ne čuješ pa svedno strepiš. Par puta san i sanja kako leti Korona kroz zrak, nako ružna, a velika ki vrebac. Ona da će na me, a ja je plesnu bilježnicom u glavu. Pala je ki svića. Ja nastavijo spavat ki blaženik. Da me je Parona slučajno provala probudit, teško bi uspila. Tako je to kad spavaš snom pravednika.
E ta Korona pokvarila mi je gušt Uskrsa. Baš je ona napravila da se ne iđe po koncertima, prestavama, iventima, modnim revijama i partijima. Svi se povukli u kuće pa pivaju i sviraju na mobitel. Niko se ne fali s novom šminkom, ispijenim šampanjcima. Svi se smjernije ponašamo kako i dolikuje Korizmi. Meni ova Korizma u doba Korone sliči i na svojevrsnu katarzu šta je, očito, moramo svi proć. Moja Parona i ja smo penzijoneri, skoro po cili dan smo u kući i inače. Ja bi zna otić na Poljanu naveče pa bi bacijo đir s Matom, Markom, Ninelom ili Pešutom. Bilo bi tu lipi diskusija, rekli bi pjesnici, povijesnih reminiscencija, svega. Sada nema ničega. Ja prid kućom, u svom parkiću, iman vrimena razmišljat o čemu god oću. Odma, desetak metara od moje kuće, stara je obiteljska di san resta. Sićan se Uskrsa u našoj staroj kući, uz mater i ćaću. Sićan se sve više davnine, vrimena kad san tek stasava ka muškić i čeljade. Lipo je to kad resteš u sirotinjskoj kući. Nas nikad nije mučijo problem čega ćemo se odreć u Korizmi. Ničeg puno nemaš, pa onda nemaš ni briga. Mater, ka sve ondašnje matere, mučenica, goji dicu i pruža im kolko more. Ima ist, ima pit i to je to. Kad sada vidim šta roditelji moraju pomagat dici u školi, uvik se promislin šta bi ja da je tako prvo bilo. Za učenje je bijo učitelj, za odgoj mater i ćaća.
Odgojni dio
Šta je mene mater mogla naučit iz gradiva ? Ništa. Ona je o školstvu jedino znala di se škola nalazi i ništa više. Odgojni dijo joj je iša puno bolje. Od nje sam sazna šta je i kad je Božić, šta je i kad je Uskrs. I mater i moja baba Ana iz sela Ključa, zadnja pošta Drinovci, uvik su spominjale Korizmu. Mater je naglašavala kako je to vrime odricanja i pročišćenja naših tila i duša. Ja ka mulac to nisan moga razumit. Nisan se moga odreć karamela, jer ih nisan ni kupova ni ima, alkohol nisan trošijo, nisan pušijo, za ženske nisan ni zna šta je to, auto nisan ima, ma živijo san napo ka svetac. Evo i sada, ka stari čovik, živin skoro ki svetac. I dalje ne beštiman, ne pijem, ne pušin, znan šta su ženske, ali tu problematiku ne obadivan. Još me je mater svitovala, dite moje, moraš se odviknit beštimat, moraš sa svim ljudima bit u dobre, svak mora osjetit da će od tebe ka diteta narest čovik a ne pas. Eto, to ti je Korizma. Ti i tvoje misli i tvoja duša u zajedništvu s Bogom. Tako je govorila moja mater bez centimetra škole. Stari bi joj samo begenava. Nije se on u pedagogiju puno miša ka i niko od ondašnjih domaćina. Zato je mater do smrtnog časa imala mir u duši. Uspila je u sebi naći onaj l i n k koji je direktno veže s mirom koji duši donosi Isus. Mi još uvik tragamo za njim. Podsjetimo se prekrasnog rituala pečenja pogača u Pušarovoj pekari, atmosfere vesela iščekivanja kad će izaći iz peći, podsjetimo se dreca i garitula čiji bi miris ispunjava čitavu kuću. Ručak na Uskrs, miris tamjana, riži s durelima, janjetina s kapulicom, crno vino. Poslin pogače uz koje je obavezno iša prošek. Dica bi se tucala s otanganim jajima.
Sada je Korona puno toga upropastila. Jedino nas ne more omesti u nastojanju da svi nađemo svoj link poput moje matere. Zato ćemo iz Korone i izići, sasvim sigurno, ka jači i bolji ljudi.