Sve više mi ovi događaji oko korone pare ki znanstvena fantastika. Živiš normalno, lipo se svaku večer posvađaš s televizorom, s barem jednim od dnevnika, poslin toga odeš vanka bacit đir. Sretneš se sa svojim društvom, napraviš đir, neko popije kavu, neko pivu. Ja bi oša najrađe u našu slastičarnu i pojio jednu “dizalicu”. To je jedan lipi kolač u oblatnama, pari ki mandulata, samo mekši. Ima puno orasa i uprženog cukra. Gazda je priporuča ka zdravi nadomjestak za viagru. Ja san brzo shvatio gazdine zablude i prostu činjenicu da ni orasi nisu šta su bili. Tako dan po dan, večer po večer. Zna bi bit koji koncert u Glazbenoj školi, kakva izložba u Muzeju, ili književna večer u Knjižnici. Sve u svemu, za ovo naše malo misto s ispod dvi iljede ljudi pristojno.
Onda najenput ki grom iz vedra neba, sve je to pristalo. Pojavio se virus Covid 19, korona virus. Ja se sićan virusa Side, zna san da ne mogu obolit, jedino me bijo stra kad se pojavilo kravlje ludilo. Zamisli naletit na šnicel od lude krave. Svi bi rekli, izgubijo glavu zbog jednog šnicela.
I ovog belaja šta se pojavijo, ovaj korona, u početku nismo ozbiljno shvaćali. Al kad je poče svit umirat, puste iljede svita završavat u bolnicama, svi smo se uozbiljili. Bijo san smišan sam sebi kad san se vidijo prvi put u ogledalu s maskon i rukavicama. Parijo san ki svemirac. Sad san se navika i sad ja čudno gledan svit koji iđe bez maske. Ovi su me redovi prid dućanima vratili u ona vrimena kad smo ka puno mlađi isto bili u redovima. To je bilo doba nestašica. Čekalo se za kavu, za voće, a još ranije i za mekinje. Je, je, za mekinje. Triba si uzet broj u trgovca i kad bi došle mekinje, moga si dobit samo jednu mažu. Za kavu je bila ludnica. Tu san se prvi put susreo s povlađivanjem kupaca. Znaš, to san ostavijo čoviku ! A šta ja ode ćulin ? Znalo je doć do žestoki riči. Sićan se osandeset druge godine kad san Paroni kad je bila trudna s prvin malin, uspio nabavit naranče i to iz Prijedora. Iša naš šofer iz Transremonta poslon gori pa donijo cilu gajbu. Svi ti redovi bili su zbog nestašice. Sada svega ima, al su jopet redovi. Sve zbog korone i socijalne distance.
Uzorana zemlja
Po teke kalavaju sva ograničenja, valjda ćemo uspit doć u normalu. Ove dane korone čini mi se da su najbolje iskoristile tice. Manje je smoga, manje zagađenja, buke, manje svita vanka, svega onog šta in smeta. Zato one lipo pivaju i ne boje se doć blizu čeljadi. Šta bi dali oni iz nebodera da im iz živice isprid kuće ujtru izleti cilo jato vrebaca i kosova. Divota kako živkaju i žvijuču.
Kafići počeli. Meni nikad nisu baš ni falili, ali zato je mladost jedva dočekala. Volijo bi da bude discipline ki do sada. Ranije bi zna uć u koji. S vrata odma ne vidiš ništa od dima, a ne čuješ ništa od graje i svirke. Kako mogu govorit svi u isto vrime, a sve se razumit ? Puno njizi, cura i momaka, sidu i tuku po mobitelima. Da je znat kakve mudre misli tute čitaju. I ono glavno. Kad sve pogledaš, ja mislim da najstariji nemaju dvajst i pet godina. Ja bi bijo stariji od svakog njijova roditelja. Zato uglavnom napravim nalivo krug i izađen vanka. Ružno me i vidit stara i side glave među mladeži. Mi u malin mistima ka šta je Drniš, di nema puno svita i di nije tisno, moremo lako održavat distancu. Mi moremo šetat po polju, po Moseću, po Promini, nigdi gužve, svugdi lipo, tice pivaju oko tebe, a ti se sportiraš i šetaš.
Ovi zadnji par večeri usudijo san se otić i na Poljanu. Sretnem ponekog iz starog društva pa se onda odmiravamo ima li ko više droba il je smrša. Ja san bijo sritan kad mi je jedan reka kako san zeru smrša. Rič po rič, ispada da nigdi nismo makli, da smo cilo vrime bili tute. Jedan od njih, često se popričamo, reče nako malo kritički: Evo, ti šetaš često po polju! Ima li puno više uzorane zemlje nega prije korone ? Nema majci ! Mora san mu priznat, bijo je u pravu!