Uvik me ovo lito smanta. Vrućo, udari u glavu, tlak se smanji, i ja ki tučica, sidi u lad i ne radi ništa. To "ne radi ništa" pari mi se da je postala pandemijska bolest. Meni nije baš ni za zamirit jer san ja i penzijoner, a bijo san i činovnik. Jedno s drugin i eto ti neradnika.
Mi smo narod šta je doktorira metrologiju. Čim započne dan, gledamo u nebo kakvo će vrime. Ma nu ti šta je ugrijalo!? Dakuće ma ugrijat ! E sveta zima. A zimi, e sveto lito. Ne moraš ložit, ne moraš cipat drva, bacat lug. Onda oni mlađi, da najlipše je na pelete se grijat. Dok ja nabavin svu opremu, špaker i sve ostalo za pelete, pa same pelete, kad ću ja doć do nule s troškon, a kad ću bit na koristi ? Nikad. Vako kad imaš običnu štuvicu s caklenim vratima, moreš nać bokun drva ili daske i na testi paš naložit. A vatrica ki u priči, lelujaju plamenovi, divota jedna.
Lipo li je čitat o broju noćenja, o postocima, porastu broja turista, ma baš gušt. Iman osjećaj da smo se pritvorili u jedan veliki otel di je bitno imat goste, oni da platu, a mi ćemo in biti rum servis, minjat lancune, prat robu i peć gradele s tradicijonalnim ćevapima. Nas ode baš i ne muči puno ta statistika. Teke po teke, soba po soba, apartman po apartman, pa ćemo moć i mi ode primit koga. Neće bit zgoreg da zapne koji euro.
'Glas Amerike'
Kad se sitin Drniša, a tako je sa svin mistin, nazad pedeset godina, kad san ja bijo mulac u razvoju, i ovoga sad, ne moreš to njanci pomislit usporedit. Tehnologija, izgled, zgrade, fasade, šetnice, igrališta s katrigan i leflektorima, zip lajn priko kanjona čikole, utrke po Promini, biciklističke staze po gaju, vidikovci za past u afan, prekrasni arheološki spomenici, spomenici kulture općenito, domaćinstva sa spizon, eto kolko ja nabroji stvari a da nisan spomeno niti dva deca morske vode. Sve ovo šta ja govorin, sve to nose mlađa čeljad, oni šta znadu šta oće i šta je to Evropa, ona lipa, kulturna, šta je moj ćaća samo slutijo slušajući "Ovdje Vašington, Glas Amerike, govori vam Grgo Zlatoper" neki davni vrimena.
Ovo ne bi bijo amarcord, naš podsjetnik, kad ne bi spomeno ono najlipše. Uvik su to dica. Oni su budućnost svita i Drniša. Tri dana ove nedilje, ponediljak, utorak i srida, dica u Glazbenoj školi imaju i drže svoje javne koncerte po razredima. Koja je to trema, mili Bože! Sićan se i oni naši recitacija u zemane di bi odrešito, čvrsto i mi muški recitirali pisme o borbi. Znali smo dikod odigrati i koji igrokaz. Makar bez Evrope, isto nam nije bilo dosadno. Kad se trevi talentirano i vridno dite, a lipu glazbenu školu imaju ode u Drnišu, pa on ima učas posla gotovu struku. Šta ga onda briga za kurikulume. On lipo svira, vježba i postaje faca. Neće se morat mislit kad je koji pisac umra, kad se rodijo.
Vridna Milka
Znan ja bit dikod i dosadan kad infišano nabrajan šta sve Drniš ima lipo. Ima lipi Tamburaški orkestar šta ga već dugo vodi vridna profešurica Milka Tomić. Ona uvik voli reć da voli Drniš, ali je prvo svega Siverćanka. Bili su ove nedilje u Osijeku na smotri tamburaške glazbe Hrvacke i osvojili su srebrnu plaketu. U orkestru kojeg svake godine zbog odlaska na studij napusti dosta dice, zadržati kontinuitet i kvalitet mogu samo pravi majstori. Oni uvik nešto osvoje, i mi bi se ode ofendili da nije bilo tako i ovi put. Nisu oni samo obični tamburaši. Bili su oni i u Aljmašu i Vukovaru, i donili su i tim ljudima trunak radosti s drniške Podvornice. Sada se učas sazna za ove lipe stvari, podili se na fejsu i cili svit to zna. Kolko je sad tehnološki napridnije vrime.
Meni je najveća nagrada za recitaciju jedanput bila kad mi je mater dala novaca da oden u slastičarnu pojist koju paštu. Još je potiho dodala: Srićo, ovo te mater časti! Nemoj da ćaća za ovo sazna!
Šta su ti vrimena, šta običaji!