Ko bi, svitu moj, reka da je već četvrti od miseca i to lita dvi iljede osamnajstog. Proletila ona godina dok si reka keks, učas. Davno su ljudi govorili, šta ti je više godina one ti brže lete. Stvarno i jest tako. Biće je to po inerciji, glavninu životnog puta si proša, grafikon života kreno je nizbrdo i onda ovo zeru šta ti je priostalo, oće brzo da se odvrti.
Sad se sve odvija puno brže. Brže se živi, brže se stari, brže se umire. Šteta je šta svi ljudi ne vode stalni dnevnik da zapišu ono šta je bitno u životu, tek toliko da se ne zaboravi. U mojim dnevnicima uvik bude mista za prekrasnu zoru, za rosu na propulamom cvitu, za kliktaj tice, unukov osmijeh, za miris pokošene trave i huk Čikole u kasnu jesen. To su i dnevnici u kojima zapišem kad umre neko drag, neko dobro znan. Zapišen i sve ono šta se gradi i šta minja vizuru mista. Onog Drniša kad san bijo mulac nema više niti kvarat.
Ko s kin pleše?
Baš ova Nova godina natra čovika da se počne sićat stvari od nazad pedeset i više godina. Ono i ovo vrime dva su različita svita, naprosto neusporediva. Nove godine su se i onda čekale kolektivno, u zatvorenin prostorima. Bilo je to u hotelu Danica, u Sali Partizana i u Osnovnoj školi. Svirali bi domaći svirači, plesni orkestar sastavljen od drniških glazbara. Šema stolova izložila bi se u jednom od centralnih izloga i svi bi znali ko s kin sidi. Od krep papira napravili bi se ukrasi po ciloj dvorani, a igrala bi se i prigodna lutrija. Zgodici mali, prigodni, ali malo ko bi bijo a da nešto ne dobije. Ono na što se posebno pazilo je ko s kin pleše.
Mnoge ozbiljne ljubavi i veze začete su baš u novogodišnjoj noći. Onda san ja bijo premlad da bi sada ima tu vrstu uspomena.
Ima onih drugih uspomena. Dok bi parovi plesali, stolovi su bili bez kontrole. Mi mulci bi od stola do stola trusili čaše. Mene su dopali stolovi s vermuton i prošekon. Fino, pitko, bez žestine, divota jedna. Po ulicama bi bili razdragani ljudi, svi bi čestitali jedni drugima. Spiza za Novu godinu uvik bi bila obilata. Bilo je tu pečenog, arambašića, rižota, pršuta, sira, salate, pašta, baš svega. Onda sutradan dica od kuće do kuće s jabukon na čestitanje. U jabuku bi se stavljale kovanice i tako dok se jabuka ne popuni. Ja bi obavezno u žepu ima i rezervnu jabuku.
Uživajte u penziji
Ništa više od tog sada nema. Ja ne znan, metimo reć, koji je to gušt po trgovima čekat novu s pivačima i polupijanim svitom kojeg uglavnom ni ne znaš. Za sve te pivače vlasti još plate puste novce. Još se trevi i ledeno pa se priladiš. Ja nikako ne mogu razumit one šta iđu vanka u druge zemlje i sa puno novaca. Nova godina isto dođe i kod nas. Ponoviću ode veliku i plemenitu misao mog vlastitog ćaće kad smo ga pitali da zašto iđe leć, šta ne čeka Novu godinu. Doće ona i bez mene budna. Ja ću sutra bit frižak, a sve vas druge ubit će drim. I bijo je u pravu. Svi slave šta će bit godinu stariji, godinu bliže odlasku na Istinu. To bi ja ostavijo samo mladima pa neka oni lipo slave, neka se ćućaju, neka lipo živu ono šta in nose njijove godine. Ako se ja najiden, strada žuć, drob, skoči mast ili cukar, skoči tlak. Šta se tiče vina, inako ne pijen. Oko žene obilazin ka mačak oko vruće kaše, na televizoru nemaš šta vidit. Sve san bliži tome da slijedim velike misli i djela svoga ćaće, pa san iša lipo leć.
Isto moran izdvojit jedan lipi događaj od Badnjeg dana. Pet mladih glazbara oformili su svoju grupu koledara i svirali božićne pisme na dvacet mista po Drnišu. Inicijator tog lipog događanja je mladi vrsni klarinetist Roko Radeljak, a svirači su Mate Drezga saksofon, Matko Živković trombon, Aljoša Dereta truba i Tomislav Ožegović bariton. Bez novaca, bez glamura, samo s puno volje i srca. Meni se pari da bi ovaj primjer i njihovo ponašanje mogli biti pravi obrazac ponašanja za one starije.
Druge nedilje već će proć fešte, valja poć radit. Meni nije priša. Mene puno njizi pita, pa kako ti je u penziji, je l' ti dosadno. Ja svima, ka pravi čovik i Drnišanac, rečen: Bože svima daj da je dočekaju i u njoj dugo uživaju!
