Tri škverska trliša. Isprana, iskidana, izbrisana. Ukratko - bivša. Donosimo ispovijesti ‘izbrisanih‘ radnika splitskog brodogradilišta. Ovo je prva u nizu.
Zoran Radanović, 28 godina staža, u Brodogradilištu od 1994. godine, ispitivač strojarskog kompleksa
- Ovo je važno da mi staviš: ja san u obitelji druga generacija škverskih radnika. Pokojni otac Neno ogulija je bija 40 godina, a pokojni barba Zdenko malo manje. Iskreno san se nada da će moja dica, možda sin, bit treća generacija. Nažalost, izgleda da neće...
Osta san bez posla, ali niko mi to još službeno nije javija. Izbrisalo mi firmu, a s firmon i mene i sve ostale. “Ispitivanje brodskih sustava”. To je bila samo jedna od pustih škverskih firmi koje su pogašene na sudu jer se nikome nije isplatilo čak ni stečaj vodit: imovine nema, love nema, sad ni nas radnika više nema.
Znan da firme nema jer mi je kolega, u stvari direktor, posla na WhatsApp sudsko rješenje. U javnost izlazin radi svoje dice. Iman dvi ćeri i sina, ne želin šutit i pustit da se sutra ovako nešto dogodi mlađima. Ja san bija skeptik već kad je ono Debeljak dolazija, ima skoro deset godina. Dilija je otpremnine o državnome trošku, pekli su se volovi i janjci, a kolektiv se odma polarizira. Uveja je bija svakakve testove za radnike, pa nas podilija na podobne i nepodobne. Ima san ja par okršaja s njin. Na koncu san ga prijavija Državnome inspektoratu za neisplatu plaća. Rekli su mi u Škveru da san ih s tin uvalija u lipe probleme. Je li se išta poduzelo - ja ne znan. Pa je bija doveja one zaštitarke da nas prate po Škveru i špijaju. Imale su kamere u prstenu na ruci, sve snimale, vižitavale, gledale...
Dežurni krivci
Plaće su ispočetka dolazile. Onda su pomalo počeli problemi, posebno kako bi se približavali rokovi isporuke brodova. Nije plaća kooperante, pa bi kasnija materijal, rasle su trzavice, počela su podmetanja, tražili se dežurni krivci, smanjivale se plaće nepodobnima. Uveja je bija semafor za radnike: “crveni” su bili za otpis, “narančasti” ni tamo, ni vamo, sumnjivci, a “zeleni” su njegovi, njima je diza plaće. Proša san sve, od pohvale do teške kritike na poslu. Od Messija do Čelića.
Zagovnilo se od lanjskoga prolića, godinu prije rata u Ukrajini, kad se završava polarni kruzer “Ultramarine”. Nestalo je love, a falilo je i novoga posla. “Crveni” i “narančasti” su najebali - poslalo nas je doma na čekanje: mene od prvoga aprila 2021. godine. Primali smo vridnost tadašnjeg minimalca od 3450 kuna, odnosno oni “COVID dodatak” šta je država davala, ali država je davala 4100 kuna, pa se svi pitamo di je nestala razlika?!
Kad je prisušila državna lova, počelo se ljudima slat naloge za rad na pruzi Dugo Selo - Križevci. Mene su tili poslat na šest miseci, dali mi i napismeno. Ako odbiješ - ide ti otkaz. Evo, slikaj papir i objavi. I šta ćeš, snalazi se kako znaš da ne osvaneš ko pružni radnik.
Zadnja škverska bušta bila je u prvi misec. Zimus. To su još bile “COVID naknade”. Posli toga - ni lipe škverske. Državna agencija AORT poslala nan je bila tri minimalca. A Škver nan je dilija prazne bušte. Gledaj: za peti misec, piše mi iznos plaće od 225,58 kuna! A minimalac je triba bit 3750! Ali, šta je - dođeš po tu siću na banku ili bankomat, a para nigdi. Nisu uplatili ni to malo šta su napisali. Onda san sve prijavija inspekciji. Sad još čekan svoje papire iz Škvera, to nan je veliki problem, a tribaju nan ti dokumenti.
Kad su nas lani poslali na čekanje, odma su nan ugasili kartice za uć u Škver, tako da se nisan uspija ni razdužit, pokupit svoje stvari i slično. Kažen ti, iz-bri-saaan. Nisan dobija ni povrat poreza za 2020. i 2021. godinu, oko 15.000 kuna, jer Debeljak nije plaća svoje obaveze državi. Sa solidne plaće spa san na prosjački štap, ćutin se iskorišteno, jadno, izigrano. A računi dolaze svaki misec, triba živit.
Snalazi se kako ko zna i kako ko šta ima: meštara fali, pa neko radi na crno, neko na papire. Ima gradilišta... Ja san se okrenija turizmu, iako je bilo ponuda i u struci. Za bolje sutra me pitaš? Veliki san ti pesimist: Škver možda ima šanse u nekon manjen obimu, ali samo s nekin drugin na čelu.
Najviše me urtalo šta nije bija čovik, šta nas nije okupija i reka istinu. Kakva god da je bila. Da znamo svi kako stvari stoje i šta nan je činit. Niti toliko nije moga!