Ovu šetemanu aktivira se biljni i životinjski svit u našoj okolici. Normalno, ljudi su pokrepali, šta od vrućine, šta od politike i izbora, šta od turizma.
Ove tri, četiri teme vrte se stalno i nikad in kraja, pa su se naši mali susidi aktivirali da pokažu kako još postoje. Kako ne more bez čovika, tako je on i ovde umiša prste, vidit ćemo, čak i lupeške.
Neobična vist koja je prva zazunzila došla je iz znanstevnoga kruga: na puntu Marjana stručnjaci Oceanografskoga instituta u more su pustili iz jednoga sića "više stotina tisuća ličinki hobotnica". Ma di su sve stale u oni mali sić sa slike? Naravski malešne su, ali šta ovo oće reć. Stotine iljada ubotnica! Oće li to izist sve oko sebe, a kad pomore sve žbirce, školjke i ribice, navalit će na kupače.
Prazna Peškarija
Je li ovo neka hororična budućnost? Poznato je da je ubotnica jedna od najinteligentnijih bića na zemlji, ko će jon uteć kad se raskoti, neš ti konkurence u ljudima?
Ma nema straja, znamo da svaki oni šta ne zna plivat, zna uvatit ubotnicu. Odma san pomislija: biće hoba na Peškariji! Koja znanost... Kad sve ovo nareste, Splićani će gucat ubotnice ka tuljani srdele. Kolesterol će u gradu skočit na iljadu, jer ne zaboravite, nije dobro puno kusat hoba, nisu skroz zdrave.
Ma Peškarija je sve praznija, posebno liti. Jedina je srića da su ovi naši mlađahni furešti više za pohanu kokoš i frigane kumpire nego za šampjere i kirnje. Kad smo već na Peškariji, čudi se splitska domaća publika da je kil pedoča četrdeset kuna. Toliko? Pa šta je to? U skupljin splitskin restoranima čaša vode je toliko.
Šta će bit sa hobicama, imaju znanstvenici odgovor. Kažu da u prirodi priživi tek jedan posto ovih malih svemiraca pa su ovi najteži dio njihova odrastanja meštri s Instituta odgojili u sićima, ranili ih i dojili, pa prije nego šta su ih kacali u more - genotipizirali ih mikrosatelitnim biljezima. Ne pitajte mene kako.
E onda ide teži dil posla. Institut će poslat šototajere da nađu baš ove male ubotnice i prate kako su se skućile u moru oko Splita. A pozivaju i sve nas kad ih izvadimo vanka da in pošaljemo jedan komadić radi uzorka.
Vajat će dobro pazit kad je utirate ipod peke ili nafetate za salatu da ne ugrizete u mikro-biljeg. Moglo bi van prisist. Moš mislit. Štetu ćete samo nanit znanosti. Zato ne budite škrti i dajte uzorak. Nema puno vrimena, hobe živu maksimalno do dvi godine, muške nešto i duže, ali znalo se u Jadranu nać i mrcina od dvadeset kili. Teško da će ove splitske toliko narest.
Raširili se prstaci
Ovu neobičnu vist zaminila je druga - iz crne kronike. Uvatilo naše i Talijane da švercaju morske kukumare, prstace i ježince. Naši su lovili, Talijani priprodavali. Ajde razumin za prstace - ne postoji ukusnija školjka, koja je dovedena bila na rub izumiranja, a oni šta idu pod more govoru da su se u tridesetak godin stroge zaštite lipo raširili po stinama - ali da neko za kilo sušenoga trpa da tri ijade euri, pa to mi je nevjerojatno. Ljudi moji, ne bi izija kacamarina da mi daš pet ijad euri!
Piše da Azijati pakiraju kacamarine u posebne ukrasne škatule i ka veliku deliciju ih poklanjaju štovanin gostima. Lipoga dara. Kacamarin u šarenu kartu.
Ježinci su posebna klasa. Nema čovika koji se uboja u petu, pa dok mu je žena iglon (nekad se kolekcija igala obavezno nosila na kupanje) gulila vanka bodlje, proklinja: Dabogda svi nestali.
Ne znan da su se u prošlosti jili, ali danas ćete nać iljade riceta za spremanje ježinaca. Japanci kažu kako su ježinci zadnjih godin eksplodirali i nemilo tamane podvodne šume kelpa, a to su alge. I govori jedan Takeda koji reklamira spizu od malih bodljavaca: "Što više ježinaca pojedete, bolje je za podmorje."
Ola lipe teorije. Ne triba ljudima puno, samo neka se pročuje nestat će ježinci - a kako ćemo onda znat di je more čisto?!
Nikidan su nas vižiton počastili svitski celebrityji, familija Beckhamovih, Victorija, David i dica. Pa se slikali prid Dubrovnikon, a zavidnici su na kaiću sinjali dvadestak otvorenih ježinaca, jušto su se spremili za marendin. Pa ih napali: "Ovo bi živili 100 godina u Jadranu, a onda su došli Beckhamovi..."
Je ovi naš svit neuk, pa Beckhamovi su nan spasili alge, a našemu turizmu donili reklamu vridnu milijune. I sad grintamo radi pet, šest ježinaca šta su ih namazali na kruv. Nikad zadovoljni.
Ni vlajland nije miran. Pastira Luku Bikića napala je vučina, kako je odmirija, od najmanje pedest kili žive vage i tri reda zubinja. Da nije potega stinu, ko zna šta bi bilo.
Još i vukojarac!
- Osokolile su se beštije. Znaju i oni da ih država štiti. Aj ti sada ubij vuka. Boge mi, ne gine ti tri miseca robije i četrdeset ijada kuna kazne. Nakotilo se svakakve gamadi, samo je ljudi sve manje – jidan je pastir Luka koji još drće, a puno puta se mirka s vukovima. Ovakovoga još nije sreja, a struka govori da bi to moga bit vukopas, mišanac vuka i pasa, plod jubavi lipotice iz šume i zviri iz sela, baštard kakvih je u Dalmaciji najviše.
I dalmatinski su vuci romantični, sve se to praši jedno s drugin, ne biraju, nemojte sami u brdo. Srićon da je vukopas, jer po ovoj suši i tuplotnome udaru koji bombizaje u možđane, moglo se narodu učinit da je vukojarac iz Raosove priopovisti. Tada bi bilo gadno.
I na kraju, prilomna vist: na Marjanu, Braču i Hvaru počele su se sušit česmine. Kažu šumari kako su dalmatinski hrastovi iscrpljeni sušama, slabin tlon pa in je pa imunitet. Ka i čoviku. Napala ih bakterija za koju još nema lika, a ko zna oće li ga i bit. Nakon šta su pipe pobile palme, potkornjak izbuža bore, sad je i kukac krasnik počeja infetavat dubove nekin bakterijama.
Tako, vidite, nije ni nama najteže. Sve gleda drugoga izist, napast, infetat. Ima života i osin turizma i politike.