Šetaju po rivi, udaraju u aute, obrste svu verduru, upadaju u bazene. Ženska iz apartmana ujutro se rasteže, da će skočit u bazen, a gleda je 15 krava. I vol! Došli se napit. To je šou bija - smiju se mještani Bobovišća i Milne svojoj muci jer im krave Tonka Nazora pustoše po mjestima.
– Triba slidit trag teletine, sve će se pokazat.
– Izasrale su cilo misto!
– Dva san miseca zalivala, jednoga fažoleta nisu ostavile.
– Nisu krave vampiri da se triba plašit.
– Sve su nan obrale: pome, tikvice, kukumare, paprike...
– Imaju i oni pase, pa meni ne smeta.
– Krpej od čovika! Nevoja...
– Krstare ceston u patrolama.
– Šjor novinar, sve van laže, znamo mi malo boje.
– Da okrenu na bandu Stivana, sve bi mu hi pobili!
Ključne su to izjave s Brača, iz Bobovišća i Milne. Može van bit i smišno. Slatko. Ali je Bračanima zagorčalo. Slidi: Naše malo misto.
Izile sve kupuse
Anonimni komunalac, Bobovišća na Moru, jutro:
– Meni je brat usadija jedno 150 kupusih. Falilo je desetak dan da hi ide obrat. Da znaš koji kupusi, ludilo. I meni mat izlazi vanka, suza suzu stiže. Izile krave! I ja u Tonkota, izvuka ga za uho. Poveja san još dvojicu momaka sobon. I naletin na policajca u civilu. Znan ga. Govori: "Prika, nema ti ništa od tega. Ti ćeš njega istuć, on će te prijavit, najeba si! Nego se javi načelniku u Milnu." Ja tako, a govori meni načelnik da napišen izvještaj. Inšoma, na kraju mi je da dvi iljade kun.
Milnaranski načelnik Frane Lozić, Općina, iza podneva:
– Noć je bila. Kišica. Na izlazu iz Milne. I u jedan put – bum! Šta je?! Da nisan zanesvista i udri u gomilu?! Vraga, krava legla na cestu! Sve skupa san ih 19 izbroji. Onda se šinjorina digla i rogon mi razbila staklo. Na vratima od vozača. Ušla glavon unutra, u auto, a ja sedin vezan. To je bi horor! Drža san je za rog. I guran od sebe, da me ne probije, bogati! Beštija podivljala. Ni mogla glavu izvuć. Mavala livo-desno i onda mi onin drugin rogon razbila šajbu. Iznutra.
– Ajde?!
– Jedva san je nikako izgura vanka. Završilo je to na sudu. Sve san dobija, ali tri iljade eura štete još mi ni plati. Reka je bi nisu njegove krave, al ga je sutkinja lipo ispeglala. Pri četri, pet godin.
– A danas?
– Manje hi je, al problem je velik. Tili smo platit lovce da hi smaknu, onda znaš koja je ura.
– Bidne beštije...
Pekar mu da besu
Anonimni Milnarani, posli obida, riva, vruće za ispalit:
– Slično se dogodilo i pekarovoj ženi. U BMW-u. Samo ga je pekar posli malo pričepija.
– Dobro je smija?
– Da mu je besu. A zna se šta je u njih besa. Pa je pekaru platija štetu. Tako se baren po mistu govori. Svi se čude kako puste prijave, sudovi, milicija, inspekcije... nisu pomogli.
– Je li mu koja globa napisana? Ili službe vole teletinu?!
– Kolaju priče. Niki da su tili i samostrelima, ali da je u krave debela koža!
– Može bit sritan! Da su krave okrenile na bandu Stivana, nijedna se živa ne bi vratila. Ne bi one šetale po drugin mistima.
– Govore da nosi pucu u autu, svit je ogorčen.
– Da dili teletinu sa mesaron i sa policijon!
– Ma ne jebe Tonko nikoga dva post.
– Jebe on svakoga! I još piva: "Piju li van krave iz bazena vodu!"
Načelnik Lozić, oko bota, riva, nigi krava:
– To ti je i problem za sigurnost prometa.
– Može li se išta?
Prijavljivali iks puta
– Mi smo to prijavljivali iks puta. Ka općina. Od policije, priko suda, veterinarske inspekcije... A inspekcija govori, morate otvorit štalu za zbrinjavanje kopitara, pa hi povatajte. Ali ko će poludivje životinje povatat? Pa hi čuvajte, hranite i pojite tri dana. Ako van se ne javi vlasnik, zovte službu koja će hi doć eutanazirat.
– Tramak...
– Pa hi eutanazirane opet vozite u Split, posebno ako nemaju markice na ušima. A obično nemaju... Ko će dat 300.000 kuna poreznih obveznika za rješit Tonkotove krave?! Pa Milna svaki misec daje po 2000 za ginekologa i pedijatra. A cili Brač 16.000! Lani smo dali 50.000 kuna za uređenje policijske stanice u Supetru.
– Opa!
– A vidi apsurda: jedan je u Milnu pribija ženu: on u zatvor, ona u bolnicu, a dva pasa nama na trošak. Kažu propisi. Jer hi ne moš ostavit same.
– A krave?
– Šetale bi po rivi, upadale u bazene. Ženska iz apartmana ujutro se rasteže, da će skočit u bazen, a gleda je 15 krava. I vol! Došli se napit. To je šou bija! Izgleda da je ipak izgubija poticaje.
Krave piju i more
Nikša Trebotić, vanka sebe, Sveti Marin, baština više mista:
– Pusti ih od Bobovšći do Milne. Sve je judiman satrano. Niki su već i odustali od borbe. Pridali se... Liti ovde gori nema vode, pa idu doli i piju more.
– More?!
– Je, je, pa ti ne viruj. Onda dođu na vile: piju iz bazena, pišaju u bazene, izaseru sve oko bazena... Govori meni jedan inspektor, slikaj in rećine. One žute. S brojen. Ništa bez toga. A kako kad hi je otkinija?!
– A jutros?
– Evo šta san zateka: razbile su mi četiri, pet kaci. Znaš li šta su kace? Velike, po 700 litara. I popile mi četiri tone vode. Kapi nije ostalo. A bija san sve utvrdija. Okolo složija palete, pa pokrija jidron, sve poveza špagon. Onda one dođu i sve razvale. Vidiš i sam. Masline su mi pobrstile i polomile. To traje 20, 30 godin. Odusta san od ovoga poja. Na Svetome Martinu, između Bobovišć i Milne. A 200 maslin! Nema te ko zaštitit.
– Aaaa, to vas je urtalo da ga idete tražit doma.
– E! Iša san mu doli vikat, čuli ste. Pa je reka odma doć za menon vidit štetu, al ga nema već po ure. Ja na jednu bandu, on na drugu. A obeća platit vodu. Tribala mi je za napravit gustirnu. Evo mu zemja...
– Čigova?
– Tonkotova! Gledaj kapiju, sve je rastvorija.
Kauboj Tonko Nazor, Bobovišća, vrime obida, teraca u ladu pod odrinon:
– A je l van reka da je kuću napravija na mome? I da ni tija platit, nego da će ništo sitno, ka da je poljoprivredno?
– Oklen sad to?!
– Eeeee, znan ja malo boje.
– Rekli ste poć za njin, di ste nestali?
Sikire se spominju
– Prijavit policiji prijetnje. Sikire su se spominjale.
– A šta ćemo s kravama i situacijon?
– Koja situacija?! Nima situacije.
– Kako nema: od Bobovišća do Milne svi samo krave spominju?
– A spominju li svoje pase?! Meni ne smetaju, prođen i gledan da me ne ugrizu.
– Govore da in krave čine štetu. Sve izaseru, obrste verduru.
– Ma ko?! Nisu krave vampiri da hi se triba plašit. Trideset godin se ja bavin kravama.
– To i govore, trideset godina štete: dolaze in obnoć na bazene, pišaju, upadaju, šetaju Milnon, sudaraju se s autima.
– Imaju one svoj teritorij di žive. Jedan je gori iznad Milne, di je Sveti Martin. Tu san iskopa cilo jezero za slivnu vodu s ceste i za kišnicu. Moš se vozit kaićen!
– Nema gori ni kapi!
– Ima zimi! Ujesen i na proliće. Zato hi liti moran pustit na drugi teritorij. Pojte sa mnon vidit. Doli uz more u Mihoj Dolu: ima štala i česma s vodon. Osan kilometara od Milne. Ja hi ozgor uputin i doli dočekan.
– Bili smo: sve živo otvoreno. Ka i ovde u Mihoj Dolu u Bobovišćima.
– Moran in otvorit!
– Zašto?!
Slobodan uzgoj
– Da gredu na vodu. To je sistem "krava - tele" koji omogućava otvoren i slobodan uzgoj. Križanci su buše. One sorte. Više vole prirodu. Znaju one di će.
– Pa svrše u bazenu!
– To se slučajno oklizla jedna. Ni to bila vila, nego gradilište. A meni je zaobilaznica Milne prisikla zemju i stare pute di su uvik odile krave.
Kauboj Nazor, popodne, uvala Mihoj Dol, vanka Bobovišća na Moru:
– Šta ih mrvu ne obuzdate, pa ne izmišlja svit štetu?!
– Ja in nosin stari kruv, soli i drugu spizu. Lude su za kruvon! Evo, gledaj, natočin vodu u kade i kace, da se imaju napit. Ne tribaju njima druga voda i bazeni
– Ali isto upadaju ljudima: šta su onda, uskoci, ajduci?!
– Imaju krave svoju voju. A šta ovi ne ograde svoje? Vile i kuće. Vrtle i bazene. Kako krave ne smetaju susidu mi Ivici Poklepoviću u Mihoj Dolu: ima i vilu i bazen, plus ogradu o dva metra. Krave žive kraj njega.
– Primate li poticaje, svit spominje 120.000 kuna godišnje?
– Ko govori?! Ne priman ja poticaj za krave. One su meni vatrogasci, sve počiste ispod maslina. I rade mi, gnjoje, iman 2000 stabala. Lani kad nigdi ni bilo uja, u mene je bilo. Kad se radi, uvik ništo i bude.
– Bude li mlika?
– Ništa od mlika, više su za meso.
– Pošto teletina?
– Po pedeset kun.
One su noćne tice
– Di noće, a di krate dane?
– Po noći pasu.
– Onda su noćne tice?
– Moglo bi se liti i tako reć. A po danu spavaju, traže ladovinu.
– Di budu?
– U džungli, po česmini.
– Koliko ih je, govori se – priko trideset?
– Ma di?! Desetak samo, jedanajst.
– Lipa je vala Mihoj Dol...
– Otkad su još ovde novine dolazile slikavat di krave piju more, ima i trideset godin.
– More su pile?!
– Nisu mi bili dali liti imat špinu ovde. Nisan ima kategoriju. A velika suša...
– Znan, a kad nije?!
– Kakva ti se čini štala? Legalizirana! Svaki kamen svojon rukon sam ugradi.
– Mi bi rađe krave slikali.
– Ako mi zabrane krave, ja ću kuće prodavat. Iman jednu i u Supetru. A šta bi ovde falilo da je kuća misto štale?!
Sve ti je laga
Jakša Fuštar, iznervirani komunalac, isprid dućana, popodne:
– Šjor novinaaaar, Damireee, sve ti laže, doj vamo doli, ništo ću ti još reć.
– A šta je?
– U prsi me pogodilo. Puno! Govori ona meni malopri da šta san to ja, niki tajni agent, kad s novinarima govorin. Čula je prije di pričamo. Žena mu. Tonkotova. Ma ne bojin se ja nikoga, sve ovo snimi, jebe se mene: peticije su bile, vrtle obrstilo, cilo misto izasrano, a svit mene zove da skupjan galebinu. Judi, pa nisan se ja posra, niti san plaćen da skupjan! I da znaš, sve ti je laga gori na teraci...
Anonimni vlasnik vile u Milni, prije obida, uz bazen, gosti na moru:
– Kuca san na sva vrata, nema koga nisan zva i prijavljiva: komunalni redar u Milni, pa načelnik općine. Onda Turistički ured, ti su mi se samo nasmijali. Pa brački veterinar, onda veterinarska inspekcija i prijava Državnome inspektoratu sa slikama. Na kraju policija u Supetru. Dva puta! Niko ništa ne može. Pa je li to moguće?! Puno san uložija u vilu. Lani u sedmi misec završija. Još je korona bila. I sad došla prva prava sezona, a meni krave paradiraju oko bazena.
– A šta gosti?
– Srića, domaći svit, razuman. Obitelj jedna. Prvo su mislili da eto lupeža usrid noći. Kad ono – krave! Sve izasrale, obrstile ukrasne biljke, oštetile navodnjavanje. Mora san naručit ogradu i kadenu za kapiju, 20.000 kuna će bit. A šta ću kad mi sad dođu Englezi: sve će mi recenzije loše napisat po mrižama. Di san onda?! Zato me nigdi ne spominji i kuću ne slikaji, poznat će se.
– Je l in prvi put?
– Vraga! Dolaze stalno, baren se izasrat!
– I di odu?
– Potirali ih gosti na cestu, a one u susida, udri po vrtlu! Sad ćeš čut...
To su tenkovi!
Susid Jere Restović i žena mu Rita, ulaz u Milnu, domaći sok od zove:
– Krpej od čovika, nemaš ga di uvatit! Oćeš za budalu poć u zatvor?! Nisu to krave, to su tenkovi! Veće od boškarinih. Nisan ja plašljiv, u tri ujutro san trča za njima. Ma ni beštija kriva, kriv je gazda.
– A zamisli da bude antraks?! Ova bolest krava šta okolo hara?
– Zaobilaznica je za njih, a ne za nas! Super in je došla, bolje nego nama! Sad je sve njhovo. Krstare! Ko patrola na cesti.
– Sve jestivo unište! Ima hi 20, 30. Mat mi se radovala fažoletima, a nijednoga ostavile nisu. Koji lipi fažoleti.
– Svrate i do Općine!
– Pridali smo se više, šjor novinar: peticije pisali, policiju zvali, inspekcije, sve živo. Ja ne znan ko je on da ga vlasti trpe puste godine. Ako krave na cesti nisu problem – onda ja ne znan šta je?
Reporteri "Slobodne" u goloj vodi, dan se kloni:
– Po gomilama skačemo. Zvizdan, 40 stupnjeva. Govana koliko oćeš, krave nijedne. Ošle u ajduke...
