Dok sam radio u novinama, imao sam prilike gledati mnoge mlade ljude koji s elanom ulaze u taj stresni posao. Jedan od njih, naočit, pametan i drčan momak s gardom, jednog je dana prišao nadležnom i rekao da daje otkaz, da mu se ne radi, za tada, pa i danas, solidnu plaću za jednog mladića bez obitelji, na pragu života. Hladno je rekao da ide u politiku, da je tamo puno bolje i perspektivnije. Učlanio se u mladež jedne stranke, počeo se, elokventan, pojavljivati na malim ekranima lokalnih medija, spretno je napredovao.
Nije prošlo puno godina, sasvim slučajno sretnem ga na parkiralištu jedne sale za svatove, u bijesnom automobilu kojeg si ja kao sveučilišni profesor teško mogu priuštiti. Pozdravim ga računajući da ćemo se, nakon toliko godina, malo ljudski popričati, upitati. N...