Moja mater je čudo prirode. Pazi, dok je obitelj bila cjelovita i cijela, dakle ona, tata, brat i ja, to je bilo spretno i okretno, prosvijećeno i nemilosrdno u odgojnim metodama, s posebnim naglaskom na medicinska znanja i vještine. To je znalo kad se djeci mjeri fibra, kad im treba dati sirup protiv kašlja, koje tablete idu za koliku temperaturu, šta dati djetetu kad povraća, šta mu dati – šibom po guzici! – kad glumi bolest ne bi li preskočilo kontrolni iz matematike...
To je znalo koja hrana proizvodi kakve učinke, koliko mesa mora biti u juhi da bi se uopće nazvala juhom, koliko treba jaje kuvati da bi bilo kako treba, sve je to znalo. No kako se obitelj počela osipati, tako je ona očito počela resetirati memoriju na minimum.
KRIVA JE SALATA
Recimo, dok je otac bio živ, ona i on su bili ko zakon spojenih posuda. Šta je njemu bilo za ručak, to je bilo i njoj. Kad je on morao prijeći na laganiju ishranu, prešla je i ona. Kad je on prešao na neslano, prešla je i ona. Kad on više nije smio jesti slatko, ona je kolače pravila samo za goste. I za nas. Naravski, kao i svi normalni ljudi, i oni su znali zglajzati pa se s vremena na vrijeme nabubati nečeg ilegalnog. Tipa odojak s ražnja.
Istina, nigdje kao u Drnišu pečena prasetina nije ukusna, života mi moga! Ja ne znam u čemu je štos, jela sam tih odojčića širom bivše mile nam domovine, ali tako nešto nigdje nisam srela. Aj, dobro, jednom sam u Beogradu dobila kezmićetinu zbilja za pet, ali to odojče je bilo zastrašujuće mlado i čitavo je stalo na platu za dvoje. Jezovit prizor, ko malo veća kokoš... Isto smo tu kokoš pojeli uslast!
No dobro, pustimo sad to. Znali su njih dvoje zgriješiti i sa pancetom, sirom iz mješine... A i to je, božeprosti, opet nešto čega nema dalje od zone Drniš-Maovice-Vrlika-Štikovo. Kad malo bolje promislim, ja sam zapravo ponikla u delikatesnoj metropoli od posebne
Elem, u neka doba su otac i mater došli toliko spojeni da bi proglasili da ih boli, recimo, žuč. Boli nas žuč! Komada jedan! Pa kako vas može boliti žuč? Pa može! Evo nas pači na istom mjestu, viš', ovdje, u žličici... I pokažu svako svoju žličicu ko u nijemoj komediji. Oni su, međutim, jednoglasno za sve žučne tegobe okrivili – salatu! Zelenu salatu iz vlastitog vrtlića. Nikad nisu rekli da im je, štajaznam, naškodio kiseli kupus i buncekić! Ili junetina na zeca. Ili zec na zeca! Salata! Ona je ljuti neprijatelj njihove zajedničke žučne kesice!
PREKO 200
Ja, hvala na pitanju, sa Zakonitim nemam nijedan zajednički organ, pa ni žuč. On žuč i nema! To je odstranjeno prije dvadesetak godina pa mene i kad zapači evo ovdje, u žličici, on ništa! Njega ne boli. On i ja imamo još dosta vremena dok postignemo i približan stupanj srastanja kakav su imali moji stvoritelji.
Prije koji dan, zove ona. Onim glasom. Da joj je tlak visok. Koliko? Preko 200. Pa šikni odmah jednu obarajuću tabletu, šta čekaš?!
- Jel cijelu? – pita ona.
- Pa naravno – kažem ja – I zovi Hitnu pomoć.
- Misliš? – kaže ona, a u pozadini čujem kako nalijeva vodu u čašu, pa se odmakne od telefona, pa proguta tabletu, pa se zakašlje, pa opet otpije vode.... – Pa šta ću ih zvati, možda tlak padne...
- Majko – kategorički izgovorim glasom koji me je pratio kad sam ja bila budalasto dijete, a ona autoritet – Majko, ili ih zovi ti ili ću ja!
- Pa šta ćeš ih ti zvati iz Splita – pobuni se ona – Ajde, ja ću ih nazvati. A isto, možda tlak padne i bez Hitne...
- Majko – započnem ja opet....
- Dobro, dobro, evo zovem Hitnu – i spusti slušalicu.
Za manje od uru vremena zove opet. Hitna je bila, krasni mladi ljudi. Pa da kakvi će biti, neće starčad zapošljavati da đipaju po vrućini i spuštaju tlak bakama, mislim ja. Ali mučim.
PILEĆA JUHA
- Vele da sam im ja tri'estdruga kojoj se danas slošilo – kaže ona. Glas joj normalan, vratila joj se snaga... – Vrućina je, znaš.
- Znam majko – rekoh ja. – Kad je vruće i devi je vruće.
- Kojoj devi? – pita ona.
- Ma nikojoj – nasmijem se. – Nego šta si ti jela? Da te nije tko nasekirao?
- Ma ko će me sekirati, bože dragi – kaže ona. – Jedino mačak! A šta sam jela... Juhu! Pileću juhu!
- Pileću juhu? – znam da ne može biti samo juha. – I šta još?
- Pa ništa – veli ona – Jedno krilo. Lešano. I jedan kukumar.
- A da nije bila juha preslana? – pitam ja njezinim tonom ugraviranim u moje moždane vijuge.
- Pa sad... – otegne ona – Vidiš, kad već kažeš.... Kao da je bila malo presoljena. Zaletilo mi se soli.
- Pa šta je nisi bacila? – pitam ja. – Znaš da preslano ne smiješ.
- Baciti juhu? – odgovori ona. – Juhu baciti? Ma daj, Edika, toliko svijeta gladnog, ja da juhu bacam...
- Majko – sad sam se ušpicila. – Jel ti hoćeš biti živa ili šparna? Mogao te opaliti moždani udar i šta bi onda?
- A pala bi tebi na ruke – raspekmezila se, naravski. – I zetu.
- Dakle? – sad sam uključila glas mudrog, strogog, ali plemenitog učitelja. – Dakle?
- A šta dakle, dakle – ne da se ona. – Dakle, dobro! Neću više juhu ni soliti. Neću više ni okusiti jaretine s ražnja....
- Koja jaretina? – blenem ja. – Koji ražanj?
- Ma zericu sam jaretine uzela jučer – priznala je, šta joj je drugo i preostalo. – Još je bila vruća. Krasna! Donijela mi Anita, ova susjeda šta sam joj cvijeće zalijevala. Oni slavili Petrovdan u Siveriću i tako...
ČETIRI ZERICE
- Koliku zericu jaretine s ražnja si čvaknula?
- Pa dva komadića – rekla je pokunjeno i taman kad sam zaustila reći da to i nije puno, ona je dodala – I još dva komadića danas. Ali nije bila preslana! Nego juha me zeznula....
- Punice – doviknuo je Zakoniti. – Ne brini ti ništa! Važno da nisi jela zelenu salatu.
- A zete – odmah je ispalila. – Salata ne diže tlak.
- Je – kazao je on. – Ali uništava žuč. Čuvaj ti žuč, tko šiša tlak! Pa'š daleko dogurati...