Pari neki umjetnik ili pjesnik: bili mu šešir na glavi, ispod dugi bili čuperci i bičevi lelujaju svojin nekin životon i ne daju se splest. Doli isto tako bila svilena brada. Ko da će sad na onu bradatu aukciju, koja uvik bude negdi u ova doba godine. Čuli ste već, muški prvo goje brade, pa ih ritualno briju ne bi li se promoviralo muško zdravlje, prostata i slično. A ovome našemu muškardinu ne tribaju ni duža brada, ni ništa drugo. Ukratko, ima u Profesora obilance! Čut ćete i koliko, i zašto.
Zove se Bernardin Peroš. Ima velike šake. Ne bi čovik iz prve reka da je njima u stanju tako vješto držat olovku ili tuš da je uspija završit za građevinskoga inžinjera, pa doktorirat i krotit ružu vitrova naukon – bome ga doktoron od bure krste – pa bit profesor, onda i dekan Građevinskoga fakulteta u Splitu, razapinjat onu metalnu krovnu konstrukciju na stadionu na Poljudu i ko će više znat šta sve ne.
Prije bi čovik reka da su to težačke ruke. Nisu opet onako čvornate i frižane, izbrazdane ka škrape ili rastočene masline, ali jesu pozamašne. A nije to ni toliko čudo, kad bolje promisliš, propeja se profesor Peroš do dva metra visine. Regoč! Oni div iz stare naše bajke Ivane Brlić-Mažuranić.
– Vidi je, bijela ko labud. Nema maće nijedne, nema gljivica, vlage, ničega da dištonaje. Na zraku je, to ti je baza, prozračno jon je, uvik malo pirka... Naša san je na odlagalištu, di ljudi bacaju šut. Neko je bacija. Gledan, neki svetac je to prije bija, skulptura od biloga cimenta. Bez ruke, invalidna i ruvinana. Odma mi je sinilo: odnit ću je jednoj našoj akademskoj slikarici iz sela. I ponit babinu sliku. Govorin ja, bi li je mogla popravit i babu Ivanicu učinit. Stavit ću je ka spomenik u masline. Ajde, da će provat... I napravila je prva liga. Izvela i ovu nošnju s velikin fjokon iza.
To smo došli u profesora Peroša u polje. Livela se zove. A misto je šoltansko Gornje Selo. Osan iljada kvadrata. Baš smišno ime. Jer je sve ravno. I nije sami kamen, ima lipe crvene zemlje. Duboke. Uza gomile su stare masline, još Peroševa pokojnoga oca. Ima jedna od 150 godina: pružila je grane na sve strane.
– Kad pod njon prostremo, da obrane masline ne padaju po podu, triba nan tenda od dvista kvadrata!
Po sredini su bile loze, ostala je još di koja, sadija ih je kad je bija srednjoškolac. Kasnije je većina iskrčena i Profesor je posadija masline. I kopa po metar u dubinu crljenice. Ima i dvadeset godina. Sve skupa, šta starih očevih, šta mlađih – 110 stabala. I voćaka je pedesetak: dunja, trišnja, bosanska šljiva. Rogač! Od kojega mu je prva liga rakija. Otvara čakre! Najviše je mendula.
Sa strane je kupija jedan komad, dvi iljade metara, otvorija gomilu i tu mu je sad vinograd sa 700 loza. Koje opojno vino daju, pojma nemate.
– Dobričić, stara naša šoltanska sorta! Dobričić ti je otac plavca maloga...
Do Livele smo došli bilin puton, pa puton lavande, još na njon cvita ima, i stali isprid lipe kamene poljske kućice. Vrata i škure isto u lavandinu tonu. Sili uza zid, u zavitrinu:
– Evo vidiš, ovde ti je ko u škatuli kad je bura, a gledamo u jugozapad, eno doli, put mora. Maslina ti voli vidit malo mora. I arje. Neće paunovo oko! To ti je gljivica, dođe s vlagon, vragu je daj.
Tu je prije bila bunja njegova oca, koju je Peroš pritvorija u ovu kućicu prije 15 godina. Kupija je dvi stare ruševne kamene kuće u selu, sorija ih, pa bageron ukrca na kamioncin, doveja u Livelu i od toga materijala učinija kućicu u rustikalnome stilu, okolo zidiće i ograde.
– Taman, ko da je oduvik tu!
– A e... Znaš li da san se uvik vidija ovde. Nikad nisan diga ruke od ovoga. Uvik su mi jedno oko i cila duša bili ovde...
Profesor Peroš sve skupa ima 220 maslina, od kojih je 150 na rodu, a 70 je mladih. Sorte šoltanka-levantinka. Posadija ih je za svoj sedandeseti rođendan – za svaku godinu jedno stablo. Od ovih 150 rodnih, većina su šoltanke. Ostalo su oblice. Onih 70 mladih stabala su na lokaciji zvanoj Kaval.
Mrvu smo prođirali Livelon. Ima mira među maslinama, možemo van reć. A pod njima izrovano:
– Vepar! Ruje i traži lukovice. Vidi kako je uzora sve, pari traktor da je bija. Nećeš virovat, lani od Uskrsa do Božića ustrilili smo 40 divljih prasaca. Štetu rade ljudima.
– Oklen dođu?
– Priplivaju. Množe se. A zlobnici govore da smo ih mi lovci doveli da imamo u šta pucat. Veze s vezon nema...
Sad ćemo priču malo podilit u glave. Tako je nekako profesorski zamislija Bernardin Peroš. Znate da su oni sistematični. I sve na petu decimalu. Jedan je stari profesor govorija: "Pali ste, kolega! Nije to samo kriva stotinka, kad van sutra padne kuća, pitat će vas ko van je da dva u indeks!"
Glava prva: nasljedstvo!
– Livela je jedno od imanja Peroševih. Odranila je našu obitelj. Najprije je doša dida Ante, kojega su zvali Tonculo. Onda otac mi Joze, a danas i ja. Ovo je sad važno: sve je to u dotu donila baba mi Ivanica Škrabanić. Očeva mi mater. Bila je jedinica u svoga oca. Dotarica! Kad je moj dida Tonculo doša u Šoltu obać svoga brata don Grgu, svećenika u Gornje Selo, zagleda se u Ivanicu. Vjerovatno i na priporuku svoga brata, duovnika i župnika.
– A je l?
– E! Pa je li je on ispovida ili nije?! Donila je u dotu 160.000 kvadrata imanja, lipu veliku kamenu kuću u selu, vidit ćeš je, i svega drugoga. Donila je i veliku ljubav u našu obitelj...
– A šta je donija dida Tonculo?
– Ništa! Dva metra visine! I život. Al je to malo?! Kazat ću ti sliku.
– I oklen je doša?
– Iz Mravinaca!
Bilo ih je petoro doma: Tonculo, don Grgo i još troje. Jedan je osta na zemlji. Dida je ima sedmoro dice s Ivanicon, a na posjedu je osta Profesorov otac Joze, ka najmlađi. A i Joze je ima sedan dice.
– Ja ka najmlađe muško dite bija san pridodređen ostat na imanju nakon šta mi je stariji brat Petar otiša u Australiju. Kad san završija osmi razred, nisan se baš sto posto vidija ka težaka nove generacije. Želija san se školovat.
– A šta je reka otac?
– Nije se slaga. Veliko je imanje, zaklinja me da ostanen na zemlji.
– Eto vidiš...
– I obeća mi kupit harmoniku!
– Ha-ha-ha...
Uglavnon, Bernardin je bija iša vidit brata Antu u Split, a brat je ima prijatelja koji je bija građevinski tehničar i on je na stolu ugleda nacrte.
– Isti čas san zna da to želin i ja radit! Zato san se upisa u Građevinsku školu. To je bila iskra koja me dovela do profesure na Građevini.
Da ne zaboravimo babu Ivanicu. Osin, imanja, donila je i veliku ljubav u Perošovu obitelj.
– Tu ljubav su baštinili i cijenili njezini nasljednici. Zato san joj podiga spomenik u najboljen masliniku: evo ga isprid tebe usrid Livela, na staroj gomili i kamenon ozidanome postamentu. Nije to samo babi Ivanici, nego i svin ženama u obitelji Peroš koje su do dana današnjega radile na ovom posjedu.
– Koje su to?
– Žena mi Alis, ona je od Perlaina, iz Varoša. Onda mi ćer Antonia, pa ćer Paula, unuke Hana i Margita, onda i Marina, cura sina mi Josipa. A u berbu je došla i ćerina prijateljica Mirela.
– Kad je umrla Ivanica?
– Ooooo, davno je to bilo, 1931. godine. Rano je umrla. Sve je donila u svoju novu obitelj. Tako je nekad bilo, čuvalo se imanje, a nije se prodavalo po euro ili euro i po, ka danas šta mnogi rade. Čovik ako ne poštuje zemlju na kojoj stoji, iz koje je nika, u kojoj mu je duboko korijenje, onda o čemu mi ovde govorimo?!
Glava druga: masline i ulje!
Govori Profesor da je uvik podsvjesno osta s roditeljima u Šolti. Dolazija je i pomaga. To je bila druga komponenta koja ga je dovela do maslinara:
– To me ispunjavalo, tin više šta san svjestan da Šolta ima veliki potencijal za proizvodnju vrhunskog maslinova ulja. Maslina nije korov. To je plemenita i bogondana biljka koja ima velike zahtjeve za svoje postojanje. Ka šta je reka dr. Ivica Vlatković, to su sunce, tišina, smiraj, samoća, provjetrenost i kvalitetni minerali u zemlji, prije svega vapnenac, odnosno kalcijev karbonat. Zato su poznate bile stare naše vapnenice. Od domaćega kamena. Pa bi Bračani znali svoje vapno prodavat pod šoltansko...
Šoltanska škrapa sve je to sljubila i nije slučajno da već godinama šoltanske sorte oblica i šoltanka daju svjetski prepoznatljiva ulja.
– Ajde?!
– Je! Poznati maslinar dr. Mirko Gugić, sigurno znaš za njega, u knjizi je kazao: "Prema gospodarskim svojstvima, šoltanka je jedna od najboljih sorti maslina na svijetu." Šta se može i vidit po cilin grozdovima ploda na stablima.
Glava treća: ekologija i nagrade!
Peroš govori da je posebno ponosan šta je ustrajava i dobija certifikat o ekološkoj proizvodnji. To znači bit u suživotu s prirodon, a onda i s Bogon.
– Kad je Bog stvara svit, nije tamo prid kraj, petoga ili šestoga dana, reka: "Neka budu pesticidi!" Vidiš li ovi plod, koje je to bogatstvo za oči i za dušu. I pokraj vrlo sušne godine moja Livela dala su vrhunsku kvalitetu. To je zahvala babi Ivanici. Međutin, na drugome imanju, tamo na Kavalu, di je dosta škrta zemlja i nije ovako plodna, maslina – zbog suše krajen lipnja – nije bila uspila ni špicu formirat.
– Zakržljala...
– E! Ka zrno biži! U sedmome i osmome misecu mislija san da ih neću ni brat. Ali, iza Velike Gospe i u rujnu došle su obilne kiše. Masline su bile sitne, ali su dobile zlatnožutu boju, čak su i prošarale, tako se reče, našminkale se ljubičaston, pa san se prid berbu pita šta ću. Onda san reka, ako su se one izborile i othrvale suši, dale svoj maksimum, onda ja to moran poštivat. Pobrat ću ih bez ikakve ekonomske računice.
– I kako je prošlo?
– Evo kako: za jednu litru ulja tribalo je 15 do 20 kila takvih maslina. Ona se trudila i ka da me pitala: "A šta je, di si ti?!?" I ne moš kontra toga...
Ispunjava ga, govori, bit u maslinama, osjeća se uzvišeno:
– Nastavija san rad i utkanu ljubav dide i oca, pridonoseći novin vridnostima koje su pripoznate diljen svita: u okviru Udruge Zlatna Šoltanka lani je u Tokiju naše ulje proglašeno najboljin hrvatskin uljen koje je došlo na to svjetsko natjecanje u Japanu. Uz to, dobilo je i drugu zlatnu medalju, ka najbolje ulje u kategoriji sorte. Onda smo dvi godine uzeli zlatne medalje i u Dubaiju, pa više zlata u New Yorku, Milanu i tako dalje. Sve kroz našu udrugu.
Ovoga zanimljivoga šoltanskoga Regoča bile glave, doktora bure, inžinjera i maslinara, sveučilišnoga profesora emeritusa u miru, posebno veseli hrvatska nagrada za ulje na Noćnjaku 2021. godine. Na tome priznanju samo je Peroševo ime.
A kakvu je čokoladnu tortu napravila Kosjenka, pardon žena mu Alis, s kapljon ulja i slatkin od mandarina – nismo van u stanju niti reć. O buzari i jednin posebnin lipin školjkama da i ne govorimo!
Sve natopljeno dobričićen. I dobro škropljeno šoltankon.
