- Od kad je počela radit', ona je sebi zarađivala solde. To su bili mali soldi vizavi cijeloga Atlasa ali glavno je da nijesi pit'o na Pilama pare. Nego bi naš šef, pokojni Vlaho Bjelokosić, svako dva dana nosio solde na Pile u upravu – kaže nam i tvrdi 'ništa nas nisu pitali, ni koliko nas je ni što radimo, glavno da smo donosili solde'.
- Počelo bi se prije Uskrsa par dana, došli bi Slovenci kontrolat', popravit ako što ima i udarit pečat da se može vozit'. Svako pet godina bi se kratile sajle jedno 20 metara, to su bile one debele što nose kabinu. Za Uskrsa bi počeli radit', a fermavalo se 29. studenog. Jer se tada već išlo na Atlasove sindikalne izlete.
Bilo ih je 'četvero na plaći, Niko Bratoš električar, ja i Baro Asanović mehaničari i šef, šjor Vlaho Bjelokosić', dok su studente uzimali za blagajnice i konduktere. Ekipa je bila super, poput obitelji a žičara poput drugog doma.
Poš'o gore, a vratio se
- Bilo je smijeha, svega. Izletima iz Budve odjednom bi gore dolazilo dvjesto ljudi. Zamolili bi vodičku kad se kabina nakrca s 25 ljudi i pođe na Srđ da odma otvori raštio i pušti 25 sljedećih odozgo. A kondukteri su bili Ratko i Marin Vuletić, što sad imaju restorane, a oni dva isti, k'o jaje jajetu, svaki u svojoj kabini i na njima ona plava košuja Atlasova i gaće. Prošle dvije, tri ture kad dolazi vodička u čudu 'kako ovo, sad je poš'o gore a evo ga vraća se s drugom kabinom'. Upalio mi kliker pa ja njome 'kad dođu kabine blizu jedna druge, ja usporim i on preskoči'. Ni danas joj nije kjaro kako je to bilo moguće 'poš'o gore a vratio se' – kroz osmijeh će Kralj.
Vožnja je trajala tri minute, sekundu dole ili gore, a cijena, kaže, 'ko će je znat' kad se stalno mijenjala'. Bila je devalvacija pa se samo dodavalo još nula.
- Jes' bilo skupje nego nešto drugo ali za Dubrovčane je bio popust. A kad bi mi viđeli da je čovjek iz Grada, puštili bi ga džabe. Pogotovo zadnje dvije godine prije rata. Jer bilo je malo naših vizavi stranaca, svega pet posto ljudi iz Grada je išlo gore. Oni s Bosanke su imali k'o abonamenat, bokun karte zelene, a druge smo puštali.
Nisi vuk'o pa da je teško
Žičara je vozila svako pola sata, barem je tako pisalo, a kada bi se skupilo 15- ak ljudi, napravila bi se tura između jer 'nećeš pustit ljude da čekaju pa nisi kabinu vuk'o pa da ti je teško pa si gled'o kako ćeš manje'.
- Na tvrđavi je bio restoran, 'Lovrjenac' je to držo, ali nije tu bilo za sklonit' se, samo piće. A ovo đe je sad restoran, bila je samo stanica. Kad su bile Ljetne igre radili bi uvečer do devet ura, a kad finu Igre, onda i dan počne kalavat' pa smo i mi skraćivali radno vrijeme. Kad smo počinjali za Uskrsa radilo se od devet ujutro do četiri, pet popodne, dok se viđelo – govori nam o tadašnjem radnom vremenu žičare. Ipak jedno vrijeme radilo se i do dva poslije ponoći. Bilo je to u vrijeme kada je u tvrđavi otvoren disko.
- Bio je bum tu prvu godinu, drugu već manje, a treću je zatvoren. Jer mladost je trebala prvo platit kartu, dobro bila je duplo jeftinija Dubrovčanima, ali onda je trebalo platit' i piće u disku. To je bilo malo tropo za mladost. Ali išlo se na Srđ u disko. Jednu sam večer, a počeli bi vozit za disko od osam uvečer pa sve dok se ne bi zatvorio, prebacio 800 ljudi gore.
Ipak, iako je bilo onih pod utjecajem alkohola, nikad nije bilo problema ili nereda u žičari.
- Nije im bio kompliment, jer ako je bio pijan culja se on, culja se žičara, isto ga je bilo malo strah, nije bilo svejedno, bio je miran ko beka – gospar Nino će s osmijehom na licu.
Vozilo se do dva sata poslije ponoći. To se vrijeme, kaže, lijegalo ujutro.
- A užanca je bila kad bi se zatvorio disco i kad bi se svi spustili, zatvori žičaru pa u betulu. I kad sunce izađe poviše Žarkovice, onda ideš doma spat'. A mlad, lud kako nećeš izdržat'.
Upri nogom da prođe
Žičara ne bi vozila za jačeg nevremena ili za jačeg vjetra.
- Smeto bi joj šilok jer kako visi, kabina bi lupala od stup ali kondukteri su već bili vješti pa bi otvorili vrata, malo uprli nogom dok ona prođe ogradu i gotovo. A poslije kad na visi i kad se culja nije toliko strašno. Ali za nevremena nije bilo ni ljudi pa nisi imo koga ni vozit gore. Bilo bi i da nestane struje. Zazv'o bi u garažu u Atlasa da pošalju kombi po ljude ili bi upalili rezervni motor ali s njime nisi mogo ić gore nego se samo spuštat, pa bi ih spustili s jednom kabinom. Nijesmo imali nikad nekih velikih defekta. Što je bilo dobro, jedan inženjer koji je tu bio od prvog dana kad se žičara radila, Atlas bi njemu i ženi jedan put godišnje plaćao sedam dana smještaja u hotelu samo da nadgleda rad žičare i vidi što fali, je li sve u redu. I sve je štimalo. Austrijanci su postavljali žičaru i Slovenci iz firme 'Trans Turist' iz Škofje Loke jer oni su bili stručni. Hrvatska nije imala zakone o žičarama jer Hrvatska nije imala takve žičare, ali Slovenci jesu i njih i zakon, znali su posao.
Vozio se Nino i novom žičarom:
- Jesam, nekoliko puta, čak sam i besplatne karte dobio. Ova nova žičara je puno bolja ali ne mislim na kvalitetu nego sad gore ima restoran, imaš gdje sjesti u zatvorenom. A prije bi se iskrc'o iz kabine i preko šodera do tarace na tvrđavu, bio je šank, par stolova, ali nije bilo pokriveno. Jedino je pogled ost'o isti, ali je komod drugačiji.
Bilo mu je čudno nakon toliko godina ponovno ući u kabinu žičare.
- Ova nova je drugačija od stare, ali sam mor'o pogledat'. A kad dođeš na vrh, ionako gledaš Grad. Jes, bilo je malo nostalgije, ipak sam tu ostavio puno godina – kaže naš sugrađanin i nastavlja:
- Kad je žičara slomljena u ratu, vazda sam se čudio kako je se ni'ko nije sjetio popravit,nego se prodalo, dalo drugomu koji je popravio i puni špage. Ne ide mi u glavu kako se neko u gradu nije sjetio to napravit, pa žičara samo dobit može donosit', ništa drugo.
Kada je u napadima na Dubrovnik žičara uništena, prešao je u Nautiku kao kućni meštar odakle je i pošao u mirovinu.
Šesnaesta briga
Žičara,a poslije i drugi poso, bili su mu blizu jer gospar Nino je cijeli život, već osam desetljeća, u povijesnoj jezgri u kući blizu Muzičke škole, gdje je i rođen.
- Samo dvoje, troje ljudi u Gradu što ja znam je rođeno u kući. Otkad znam za sebe, im'o sam svoju sobu, mater me čekala onakog i pijana i luda, meni je stan i poso bio šesn'esta briga. Tako da sam ja drugačiji nego neko što se probij'o kroz život, što je strig'o ušima drugačije nego ja. Mene je sve čekalo doma na gotovo. U životu sebi nijesam jaje isprigo, ni kafu napravio, ni u spenzi bio. Jesam neđe prije dvije godine. Žena bila nešto šnjuhava doma i rekla mi što ću kupit. Vidim piše kilo šećera ja stavio u bursu donio doma, a ona 'što si ovo donio' govorim ja 'cukar, to si rekla'. A ono šauma što se posipa po kolačima. Pa pisalo je cukar. I dan danas me moja ekipa zafrkava da sam kupio šaumu umjesto cukara. To je bilo tad i više nikad – kaže gospar Nino prisjećajući se prve avanture odlaska u butigu. Njega ne more brige ostalih sugrađana. Barke i auta se riješio, a stranci mu ne smetaju jer pije kavu 'u Invalida gdje nema stranaca'. Dan ne može zamisliti bez ekipe u 'Kamenica'.
- Kad idem kroz Grad ne trebam trčat', kupovat', nego idem kola fjaka, što me briga što stranci idu k'o muhe bez glave. Meni ne smeta. Potrefi se da po mjesec dana ne iziđem iz zidina. Na Peskariji sam skoro svaki dan, a do Porporele možda jedan put u mjesec dana. A prije mi je samo bilo kad ću finut' poso da se idem na Porporelu okupat' – ističe Kralj. Jedino, dodaje, ovom Gradu fali stanovnika.
- U mene u ulici ima deset ulaza u kuće, na Badnju večer jedino je u mene bilo svjetlo da su djeca mogla zakolendat. Prazne kuće, to me smeta.
